16 blokova

Volim Ričarda Donera. Ovo nijedan kritičar ne sme da kaže, ali nisam “pravi” kritičar, pa se ne ustručavam. I zato što ga volim, opraštam mu to što je za nijansu staromodan, što mu svi filmovi traju bar frtalj predugo i što uvek znam kako će igledati poslednjih desetak minuta posle predvidljivog antiklimaksa. U tim završecima on, sledeći holivudska pravila, mora da ponudi lažni završetak, i mi znamo da to nije kraj, pa čekamo nešto u stilu DePalmine ruke iz groba ili slično...

“16 blokova” počinje namernom dosadom. Očigledno je da reditelj želi da poruči (kao što često radi Šabrol u “kritici dosade građanskog braka”) i stilom montaže i sporim tempom koja je to muka uhvatila Džeka Moslija (Brus Vilis), i ono odugovlačenje  dok preko volje prihvata fascikl s dokumentima za prividno dosadan posao sigurno je navelo mnoge gledaoce u bioskopu da počnu da gnječe flašice od koka kole i da već dotle pojedu sve kokice, pa onda odvratan glas Mosa Defa  zbog  kojeg su gledaoci zahtevali da ga Brus upuca na licu mesta pa neka se film tu i završi...

A zatim izvanredno iseckana i zalepljena scena koja sve razbudi, scena u kojoj Brus ubije prvog od onih koji žele da likvidiraju očigledno super-svedoka koj će celu kliku korumpiranih kljunova da pošalje u apsanu.

Ima još takvih, zanatski savršenih a neloših, dakle uopšte ne dosadnih scena pucnjave i jurnjave, samo što su, na žalost, one filovane verovatno nanamernim tupljenjem, koje je ipak simpatično u tome što vidimo da se nekad  i politička korektnost može servirati na relativno originalan i podnošljiv način, bez popovanja.

Verujem da je bar 20 procenata gledalaca na kraju zavolelo Mosa Defa, iako ga zbog glasa ne bi voleli u najbližem susedstvu. Door to door, kako se to kaže.

Očekivao sam i porast broja romskih poslastičara po Beogradu, ali ništa od toga, što me čudi.

Ima i komičnih odušaka, ali premalo za moj ukus, prespori su, i tipični za čika Donera. Njegovi odušci su inače uvek pomalo detinjasti, kao kod Džona Forda nekada.

Može se uočiti i šaljiva referenca na jedan od Vilisovoh filmova, ono s podignutom daskom, kada Mosli to jest Brus dođe u stan bivše žene (a naravno tu je kliše do kraja “ispoštovan”: Brus pije, živi kao svinja, ne pere se i žena ga je napustila, dakle pravi američki inspektor) Mos Def  želi da se ispiški, i kada ga Vilis upozori da digne dasku, super-svedok veli: “Već je dignuta, žena ti je našla drugog...” I odmah se setimo filma “Last Boy Scout”, Tonija Skota, je l’ tako?

Film ipak ima relativno zanimljiv “twist”, kada se ispostavi da je i sam Brus jedan od onih protiv kojih će da svedoči dotle već simpatični crnac nepodnošljivog glasa. To  je uostalom prava američka obrada problema pokajanja, onako kako to ide u filmu A produkcije. Bez patetike, iskupljuje se delom. Vidimo malo ugojenog Brusa i tek u ovom filmu on liči na propalog plastičnog hirurga kakav je deceniju i po ranije trebalo da bude u Cemekisovom ”Death Becomes Her”! (A tada se nekako jedva maskirao brčićima i naočarima...)

Inače on je – po običaju da pomaže drugarima – sam predložio Defa za ulogu.

Doner ne smima filmove s tužnim krajem, ma koliko to bilo neuverljivo. I to je jedna od zamerki koja mu se može uputiti, da su mu završeci predugi kao u tv vesternima šezdesetih (koje je uostalom m snimao i mislim da se toga nikad nije uspeo da oslobodi) i eto, čak i sladunjavi, ali.. Ali, zato se bolje osećamo posle gledanja njegovih filmova!

Jedan od boljih “liberalnih uradaka” A produkcije iz 2006.