Civilno društvo?

Činjenica da su na forumu u Porto Alegreu, prošle godine, bila tri francuska kandidata za budućeg predsednika, osam članova vlade sa premijerom Zospenom, 200 gradonačelnika najvećih svetskih gradova, govori o tome da je globalni otpor neoliberalizmu "postao planetarna realnost". Ali ona isto tako upozorava na verovatno najveći izazov do sada upućen subverzivnosti samog pokreta: u ime 'civilnog društva'.

Džejms Volfenson, direktor Svetske Banke, u vreme protesta u Pragu, izjavio je da su: "naši ciljevi bliski njihovim". Horst Koler, direktor MMF-a, uzvratio mu je, nešto kasnije, sentimentalnom ispovešću: "Postavio sam sebi za cilj da slušam. I vratio sam se očajan, uveren da treba pokušati stvoriti jedan bolji svet". Vidno potresen bio je i Majk Mur, direktor STO, u još jednom remek-delu socijalne lirike, koje se utapa u okeanu svetskog socijalnog bola: “ Agrarni i tekstilni protekcionizam održavaju veštački visoke cene, čine život skupljim za radnike u industrijskim zemljama i još više osiromašuju one u razvoju."

Komedija "slušanja i pokajanja", retorika i praksa civilnog društva, u punom su zamahu. O cemu je reč? Kapitalistički diskurs menja (glasno ga se odriče) nastup siledžije, u doslednoj semantičkoj metamorfozi od koje staje dah. Retorički vatromet uključuje fraze kao što su "dogovaranje", "transparentnost", "etika" i - meni draga - "bliskost". Da bise postojeći sistem mogao pojaviti u novom, civilnom, baršunastom ruhu, potrebni su mu partneri - oni što ga osporavaju. Tu počinje komedija civilnog društva, buka i dobro temperirani bes, nova mitologija "građanina- drugara", koja, u strategiji vlasti, ima za cilj da, u datom trenutku, osporavatelje sistema naprosto integrišu.

Takvo "partnerstvo za socijalni mir" stoji u službi održavanja socijalnog monologa. Kritikujete neoliberalni ekonomski model ministara Đelica ili Pitića? Pozvaće vas da iznesete svoj stav. Čudite se mogućem potpisivanja neokolonijalnog sporazuma sa SAD? Primiće vas ministar Tadić i pažljivo saslušati. Brine vas siromaštvo u Srbiji? Dođite na konferenciju o "redukciji siromaštva" koju organizuje Vlada. I tako će, kad već bude kasno, "partneri" iz "civilnog društva", kao "civilna podrška i korektiv", uz opomenu da je "dosta zločina", objasniti narodu da refrendum za ulazak u NATO ili EU nije potreban pošto je to naš - "zajednički reformski kurs".

Obnavljanje dinamike sistema njegovom kritikom, spremnost za kooptiranje onih što ga osporavaju, paternalizam prerušen u participaciju - svi ovi postupci socijalne kontrole stari su koliko i sam sistem. Kako piše sociolog Lik Boltanski, osporavanje, sa kojim se neoliberalizam suočio sedamdesetih godina, doveo je do stvaranje "novog duha kapitalizma", novih strategija diskursa "sa ciljem da se kritika ublaži priznavanjem njene ispravnosti, ili da se naprosto izbegne tako da se na nju ni ne odgovori."

Socijalna kontrola pomoću civilnog društva nudi spregu različitih vidova dominacije. Vlast može da režira fiktivne konflikte u kojima se, veštačkim protivnicima, koje sama bira, prepušta specifikacija socijalnih teškoća, koje onda zajedno, kroz razgovor - ne rešavaju.

Kampanje takozvanih nevladinih organizacija, traktati raznih "disidentskih inteletkualaca", pozorišne predstave "zabrinutih" dramaturga, svi ti "performansi" prožeti su predusretljivim stavovima prema sudbini "malih ljudi"; u želji da ove obuče, leče, animiraju, tretiraju kao ljude “a ne kao Rome”, da ih savetuju i budu njihovi portparoli, ali pre svega prijatelji. Razume se, na političkom planu.

U odnosu na sistem, opet, protive se na način koji ga neće ugroziti. Otuda prijemčivost ‘civilnog društva’ za različite varijante reformističkog mišljenja koje dozvoljava osporavanje nekih aspekata sistema, ali ne i samog principa njegovog postojanja. Drugim rečima, ‘civilno društvo’ se zalaže za izmenu pravila igre, ali s obizom na svoju integrisanost, i dalje krotko učestvuje u njoj.

U tom simboličkom održavanju sistema, protagonisti civilnog društva nas bodre šarmantnim banalnostima, iskreno uvereni da brane univerzalne vrednosti: slobodu, pravdu, humanost. Osim za mali broj cinika i "lovaca na ljudska prava”, ovaj sistem je za njih “globalno koristan”, u skladu sa principima neoliberalne veronauke koju su u međuvremenu prihvatili “kako bi i nama konačno krenulo!”. Kulturu civilnog društva ukalupljuju ozbiljna štampa i razne alternativne, urbane televizije, nudeći, umesto kritike, gotove sablone. To je "duh sistema" koji opseda ‘civilno društvo’, pretvara ga u žrtvu sopstvenih, često plementitih, obmana.

Treba napustiti koncept civilnog društva zarad vizije drugačijeg drustva koje ne počiva na klasnoj, verskoj ili etničkoj diskriminaciji. Solidarno društvo, umesto civilnog, prozeto je odnosima konkretnih, ne apstraktnih ljudskih vrednosti i prava, u smislu autentične "politike odozdo". Da bi se takvom drustvu približili, nužno je "napustiti igru", izaći iz sistema, odustati od apstraktnog “socijal-šmerca” i odluciti se za "socijalni konflikt", za raskid sa uvrezenim oblicima društvenopolitičke komunikacije i organizacije. Takav “konflikt” bi podrazumevao napuštanje političkih partija, etatizovanih sindikata, birokratizovanih nevladinih organizacija, na tragu novih oblika udruživanja.

Vreme je za jedan "horizontalni socijalni dijalog". Svaki vertikalni dijalog, uči nas istorija, pretvara se u monolog u kome radnici prvo ostaju bez reči a potom bez posla. Horizontalni socijalni dogovor bi se odvijao među svim učesnicima društveno-ekonomskih procesa - svim radnicima, i onim intelektualnim, koji ce izgubiti posao, nezaposlenima koji su ga već izgubili, izbeglicama i "raseljenim licima" koji nemaju šta da izgube, Romima koji nikada nisu ništa ni imali, studentima koji ne mogu da plaćaju studije, seljacima, aktivistima društvenih pokreta, feministkinjama koje bi trebalo ponovo da otkriju "svet bez donacija".

Kuda bi nas taj horizontalni socijalni dijalog mogao odvesti? Mogao bi, najpre, obuhvatiti "minimalni zajednički plan", drugačije socijalnog pravo u koji bi ušli: zahtev za obaveznim minimalnim dohotkom, osporavanje privatizacije kao modela (ne modela privatizacije), insistiranje na strategijama koje nisu usmerene na kratkoročne profite već na očuvanje neobnovljivih resursa i prirodnog okruženja, kao i na finansiranje delatnosti nepoznatih domaćem finansijskom svetu, a koje nude tzv. participativna i solidarna ekonomija.

Umesto tranzicionog i produktivističkog kulta privatizacije, moguće je insistirati na solidarnoj ili participativnoj ekonomiji, na tranziciji koja zasniva društvo na kolektivnoj inicijativi i volji, i koja, u svojim proračunima, uzima u ozbir i cenu patnje i sve ono što ima veću vrednost od profita.

Preuzeto iz kolumne “Drugaciji svet je moguć “ u dnevniku "Politika"