Oči u oči na Kavkazu

Prva žrtva američkog prodora na Crno more i Kavkaz (preuzimanjem sovjetskih baza u Bugarskoj i Rumuniji i planiranjem novih, mogućno u Gruziji), mogao bi lako biti jedan ugovor - o konvencionalnim snagama u Evropi, potpisan u samrtnom času SSSR, 1990. godine. Sporazum je dopunjen 1999. u Istambulu - obavezujući Rusiju da evakuiše baze u Gruziji i Pridnjestrovlju, u Moldaviji.

Moskva se ne oseća srećnom s tim preuzetim obavezama. Pogotovo što je NATO odbio da uzvrati gestom sopstvene dobre volje, kada su Rusi zatražili da se i sam Zapad uzdrži od militarizacije oslobođenog prostora (2003). Rečeno im je tobože „da”, ali čemu sporazum, ako je za to dovoljna i diplomatska izjava!

Dve i po godine kasnije, pokazalo se da ponuđena „reč džentlmena” ne obavezuje Vašington.

S Bušom, SAD postaju umorne od „izlišnog” usaglašavanja sa „starim Evropljanima”. Naročito posle evropske rezervisanosti u odnosu na „Bušov Irak”. „Novi Evropljani” su predusretljiviji saveznici, tako da se u polju neposredne vojne saradnje Amerike i Poljske, Amerike i Bugarske, Rumunije i baltičkih enklava bivšeg SSSR, sve jasnije ukazuje obris nečeg što već sada liči na blok Amerike unutar „inertnog” NATO-a.

Taj „NATO 2” ne pati od obzira i moralnih dugova Rusiji, povodom njenog neometanja stabilnosti u Evropi. Prošle godine, Sofija i Bukurešt nagodili su se i predali snagama Sjedinjenih Država aerodrome uz Crno more, „u zakup”. Jedva malo kasnije, objavljeno je da „NATO 2” na svoju ruku sprema nameštanje američkih antiraketnih projektila u Poljskoj, i radarskih osmatračnica u Češkoj i, možda, Gruziji. Izgovor je Bliski istok. Iran.

Sledeći korak SAD je južni Kavkaz, ruski tradicionalni bastion. Lokalni saveznici Amerike u brdima između dva mora, Gruzija i Azerbejdžan („čep na boci”s kaspijskim petrolejom, opisao je Bžežinski!), pokazuju užurbani interes za stupanje u NATO.

Nova „energetska vrata” prema Sredozemlju, potenciraju političku samostalnost Azerbejdžana, Turkmenije, Uzbekistana i Kazahstana, privučenih u paktiranje s Turskom i Amerikom. Osim toga, umanjuju zavisnost Evrope od snabdevanja naftom i gasom isključivo iz Rusije. To je bio politički cilj investicija.

Izbijanjem na Kavkaz, SAD su prvi put u zoni neposredne spoljne bezbednosti Rusije. Moskva ne usvaja objašnjenja Vašingtona, da su militarizacija crnomorskog pojasa i prodor u tu zonu tobože u funkciji osiguranja američkih dejstava i pozicija na Bliskom istoku. Sa stanovišta Rusije, američki argument je jeftin izgovor. Prema tome, pitanje glasi: šta će preduzeti Kremlj? Čini se da ovoga puta neće biti reči samo o „još jednom ruskom ustupku".

Odgovor Moskve naslućuje se u ponašanju Rusa u krizi povodom Kosova, gde Kremlj istrajava u tumačenju da će odluka o Srbiji i pokrajini biti odluka - presedan. Insistiranje na presedanu ne može biti od koristi u unutrašnjoj primeni, ali moglo bi poslužiti u susedstvu, ako Rusiji donese izgovor da u jednostranom poretku prizna Pridnjestrovlje, Abhaziju, Južnu Osetiju i, eventualno Karabah. To su jedine preostale kote koje mogu povezati zid njene spoljne odbrane.

Odluka Moskve pogodila bi integritet Moldavije, Gruzije i Azerbejdžana. Međutim, sa stanovišta Kremlja - pogođene republike na taj način plaćaju cenu svog proameričkog izbora.

Ugovor iz Istambula nije više potreban. Ruske mirovne misije prestaju da budu mirovne i ostaju samo ruske, u zaštiti integriteta dragocenih malih saveznika. Time se skidaju s dnevnog reda zahtevi Kišinjeva i Tbilisija da one budu zamenjene nekim drugim, jer gostoprimstvo postaje stvar Pridnjestrovlja, Abhazije i Južne Osetije. Ne više Moldavije i Gruzije. Gruzija, Moldavija, a možda i Azerbejdžan, svode se na teren na kojem su SAD i Rusija oči u oči. Do neke bolje faze u međusobnom akomodiranju.