War/Sećanja u pozorištu senki

Đorđe Marjanović: Bali ima dugu tradiciju pozorišta Vajan, koje je poznato širom sveta, koje je staro hiljadama godina i koje je vrlo formalno- zna se tačno šta koja scena znači i kako se izvodi i koje zahteva ogromnu veštinu. Putu je došao na genijalnu ideju da platno koje je obično 4x2 m sada bude 15x14m, u zavisnosti od otvora scene, da pokriva čitav otvor scene, i umesto lutaka za pravljenje senki se koriste živi ljudi, glumci, koji kreiraju scene po principu senki.

Znači, u tom smislu poludela tradicija, jer se otkačila, postala grandiozna, postala ogromna. On se više uopšte ne pridržava principa tog pozorišta osim uslovnosti da je u pitanju teatar senki. Ali sada sa modernom muzikom, sada se koristi muzika one zemlje u kojoj se radi. U ovom slučaju mi smo išli na najbolji bend... Po nama, po meni, to su Darkvudi. U tom smislu neki osnovni postulati tradicije postoje, ali u vrlo rudimentarnom obliku, samo je zadržan taj princip senki i platna i onda se to razvilo u jedan vizuelni spektakl. Senke neminovno stvaraju atmosferu sna, stvaraju atmosferu s one strane stvarnosti.

Proces rada na predstavi „War“ se umnogome razlikuje od ustaljenog pristupa koja neguju naša institucionalna pozorišta sa stalnim ansamblom...

Đorđe Marjanović: To je nešto što nam je ostalo iz starih vremena da svako pozorište ima svoj stalni ansambl- da se zna ko igra glavne, ko igra srednje, ko igra male uloge i to proizvodi razne, i pozitivne i negativne frustracije. Mi smo sve to jednostavno poništili, meni uopšte nije bilo bitno da li će predstava imati super poznatog ili super nepoznatog glumca. Princip rada je da vodiš računa o svemu u svojoj predstavi, od rekvizite preko rada sa svetlom, rada sa projektorom; da odgovaraš ne samo za glumački deo posla nego da stvaraš i rekvizitu s kojom radiš, da stvaraš scene koje igraš, da istovremeno svi režiramo i svi pravimo ono što nam je potrebno za izvođenje.

Na svakoj predstavi po principu džez sešna otprilike znamo koje su to scene ali ih stalno nadograđujemo. Ako tog momenta imaš dobru ideju svi moraju da te prate. Kao fudbal... Znači ako nisi u tom momentu u fokusu ti osvajaš prostor negde drugde, iza platna neko te pokriva... To je čitava tehnologija proizvodnje senki koje moraju da izgledaju dobro.
Pošto radimo bosi treba tu scenu očistiti...Kod nas se izgubilo poštovanje za svetost tog prostora koje mora da poseduje neku dobru energiju, jer ako mi sa scene ne emitujemo dobru energiju i posvećenost tom prostoru na kom se krećemo i na kome stvaramo onda neće ni publika poverovati u svetost tog mesta i u svetost tog događaja. To jeste nešto što je neobično kod nas, pogotovo kad radiš isključivo u institucionalnim kućama, to su više manufakture za proizvodnju odličnih, dobrih i lošijih, ovakvih i onakvih predstava, ali ovaj princip totalnog posvećenja retko postoji.

Zbog toga je super okolnost da je BELEF nezavisna produkcija i da smo mogli da skupimo ljude koji od prvog momenta rade sve. Verujem da je proces rada bitniji možda čak od samog rezultata. Ovde funkcionišemo po principu rokenrol benda, znači svi smo tu sve vreme, svako je tu za svakog, svako zna otprilike šta radi ali može da proba i sve drugo. Potrebno je da svako u svakom trenutku zna svaki deo posla, iako smo podeljeni i neki sada rade samo svetlo, neki samo projekcije, neki samo senke, neki samo sa zavesom. To je možda i najvažnije, videćeš kako se kreće ta zavesa, kako formira prelepe oblike, talase i tunele... Dakle, potrebno je da svako zna svaki segment tog posla i da da neku dobru ideju, neki kreativan potez.

Koja je uloga reditelja u ovakvom procesu rada?

Đorđe Marjanović: Uloga reditelja je slična prvobitnoj definiciji- reditelj kao neka vrsta magijskog vrača. On sakuplja energiju i vraća je glumcima, artikuliše ideje, formira i artikuliše te scene pošto su komplikovane sastoje se iz segmenata - od projekcije senki, zavese, zvuka... Zatim da prepozna koliko još ta scena treba da se nadogradi, koliko treba da ostane sirova, kako ih pravilno raspodeliti, koji je tačno tempo trajanja.

Putova uloga je bila presudna - da nas uvede i natera da poverujemo u taj onirični svet, jer ovo nije narativno pozorište teksta, ovo je pozorište emocije i pre svega senzacije. Ovo je pre spektakl nego klasična predstava. Moja uloga je da budem moderator između njega koji dolazi sa druge strane planete, sa potpuno drugim ritmom, načinom rada, razmišljanja i naših mladih ljudi, i da probam zajedno sa našim glumcima da dam neki lokalni pečat celoj ovoj stvari, što je imperativ, jer on ne bi ovde dolazio da nam priča priču o indonežanskom, nego o našem svetu.