Izbor jedinog kandidata

U najavama održavanja neposrednih izbora u gradskoj organizaciji Demokratske stranke navedeno je da je to prvi slučaj da članstvo neposredno bira funkcionere gradskog odbora, i pri tome se govori da će to biti veliki doprinos demokratizaciji našeg političkog života. Funkcioneri Demokratske stranke imaju inače često običaj da govore o velikim dostignućima u razvoju unutarstranačke demokratije. Opšte je mišljenje da je Demokratska stranka ostvarila veliki stepen demokratičnosti, i to naročito u odnosu na ostale stranke na našoj političkoj sceni, što i nije bilo mnogo teško, jer su naše stranke ustrojene tako da u njima i nema mnogo prostora za ostvarivanje demokratskih principa. Kao osnovna argumentacija za ovu tvrdnju pominju se izborne skupštine DS koje su donosile mogućnost izbora između većeg broja kandidata za predsednika stranke.

Donošenje odluke o uvođenju statutarne mogućnosti da članstvo na neposrednim izborima određuje i bira stranačke organe i funkcionere tumačeno je kao još jedan dokaz široke demokratizacije unutar DS.

Na zvaničnoj internet prezentaciji ove stranke može se naći tekst u kome se kaže da „neposredni izbori, regulisani Pravilnikom o neposrednim izborima, razlikuju DS od najvećeg mogućeg broja političkih organizacija u Evropi i svetu. U svakom slučaju... glasati određenog dana, na glasačkom mestu koje kontroliše birački odbor je procedura koja obezbeđuje stepen neposredne, unutarstranačke reprezentativne demokratije neviđen na ovim prostorima”.

Da li ima osnova za ovaj trijumfalizam i kako se u realnom stranačkom životu primenjuje princip neposrednih izbora, jer u tekstu se govori o glasanju, a ne o biranju, što je veoma značajna razlika.

Kakva su iskustva stranaka u razvijenim demokratijama koje imaju već uvedene neposredne izbore? Njih karakteriše postojanje većeg broja kandidata i veliko učešće članstva na stranačkim izborima (i do 70 odsto u Liberalno-demokratskoj stranci u Engleskoj). U Italiji su organizovani neposredni izbori za nosioca izborne liste, a u SAD su glavno sredstvo za izbor predsedničkih kandidata. U Francuskoj je na stranačke izbore u Socijalističkoj partiji izašlo 70 odsto članstva, opredeljujući se između više ličnosti za kandidata na predsedničkim izborima.

U knjizi „Budućnost demokratije” Ferid Zakarija je pokušao da pruži objašnjenje zašto su u Americi uvedeni prethodni stranački izbori. Osnovni cilj je bila težnja da se prevaziđe zabrinjavajuća pasivnost stranačkog članstva i obuzda neograničena moć stranačkih oligarhija koje imaju apsolutni monopol predlaganja kandidata i dominantnu ulogu u njihovoj promociji.

„Sam izbor kandidata obavljan je interno, pre nego što se obznani traženje podrške. Aktivno vođstvo stranke – izabrani zvaničnici, lokalni i regionalni stranački bosovi i organizatori – zadržalo je većinu glasova i moć”.

Neposredni stranački izbori mogu imati veliki značaj i smisao ako obezbede korenitu demokratizaciju postupka u predlaganju kandidata. Sada je to predlaganje čvrsto u rukama stranačkog rukovodstva koje određuje kandidate a onda im naknadno u plebiscitarnom postupku pribavlja demokratsku legitimaciju, organizujući neposredne izbore koji su samo deo uhodane političke parade bez stvarnog demokratskog značaja.

Da li su se uvođenjem neposrednih izbora u Demokratskoj stranci zaista desile odlučujuće promene u demokratizaciji stranačkih izbora i da li je stranačka oligarhija izložena efektivnoj kontroli i konkurenciji? U Statutu DS ne postoji obavezujuća norma o neposrednim izborima u stranci već samo statutarna mogućnost čija realizacija zavisi od odluke stranačkog rukovodstva. U Pravilniku o neposrednim izborima izvršni organi stranke su neka vrsta nadizborne komisije, a njihov stvarni zadatak je u tome da sam proces kandidovanja bude pod striktnom kontrolom. U procesu kandidovanja, pored tri odsto članova opštinskog ogranka, kandidata za predsednika i članove opštinskog odbora predlaže sam opštinski odbor.

Neposredni izbori nisu sami sebi cilj, oni su demokratsko sredstvo za uključivanje članstva u izborni proces predlaganja i izbor kandidata za stranačke funkcije. Apsolutno je svejedno da li se članstvo DS izjašnjava za jedinog kandidata na delegatskim skupštinama, predloženog u uskom krugu ili na neposrednim izborima – ako predlaganje kandidata i mogućnost vođenja unutarstranačke kampanje ostaje i dalje u rukama dobro organizovane i uhodane stranačke nomenklature.

Izbori se u našim strankama u stvari i shvataju kao referendumsko izjašnjavanje, kao svojevrsni stranački plebisciti na kojem će učestvovati stranačko članstvo kome je rukovodstvo velikodušno omogućilo da se referendumski izjašnjava. Izbori se ne shvataju kao neizvesna politička utakmica u kojoj se stranački kandidati takmiče u ravnopravnim uslovima. Posebno je zato pitanje kako je moguće da u gradskoj organizaciji DS Beograda nije bilo volje da se obezbedi poštovanje osnovnog demokratskog prava svakih izbora, da bude više kandidata, i da se stvore uslovi za njihovo demokratsko i ravnopravno predlaganje.

Gotovo dirljivo je zvučalo priznanje Dragana Đilasa da je ipak prihvatio kandidaturu za predsednika Gradskog odbora Beograda jer to je bila volja opštinskih odbora i članstva koji su ga predložili. Ovakvih obrazloženja smo se naslušali u vreme jednopartijskog sistema kada su kandidati birani na stranačkim referendumima i plebiscitima.