Ima li razlike u aršinima dva haška suda

Drugi uznemirujući faktor je taj što praktično nijedna etnička grupa zaista ne prihvata bilo kakvu odgovornost za ono što se dogodilo. Kad bi se sprovelo istraživanje u svakoj etničkoj grupi u Hrvatskoj, Bosni, užoj Srbiji i Kosovu, svaka etnička grupa bi rekla da nosi manje od pet odsto odgovornosti za nasilje i ratne zločine koji su se dogodili.

Realnost je takva da u najvećem broju tih slučajeva (99,9 odsto) pravda nikad neće biti sprovedena. Preživeli neće imati zadovoljstvo da vide kako je ubice njihovih voljenih i lopove koji su opljačkali i razrušili njihove domove sustigla u potpunosti zaslužena kazna. Nikad neće biti dovoljne materijalne nadoknade za nanetu štetu, a još manje moralne satisfakcije što su krivci kažnjeni.

Jedna od glavnih namera Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) bila je da obezbedi pravdu u izvesnoj meru identifikovanjem i procesuiranjem značajnog broja ratnih zločinaca. Postojala je nada da će javno krivično gonjenje ratnih zločinaca dati žrtvama osećanje pravde, ali i pomoći da se sve etničke grupe prosvete o zločinima učinjenim u njihovo ime. Šteta je što to nije urađeno daleko uspešnije.

Time ne kažem da MKSJ nije bio vredan utrošenog vremena. Mnogi od onih na sudu ili koji su već osuđeni, jesu istinski ratni zločinici koji su u potpunosti zaslužili svoje kazne. Štaviše, kolekcija infromacija koje je prikupio MKSJ o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji biće neprocenjiv izvor za generacije koje dolaze.

Ali, i dalje postoji osećanje nedostatka zaključenja, nedostatka pravde koje prožima region. Ne pomaže kad pojedinici za koje svi znamo da su okrvavili ruke slobodno hodaju unaokolo jer su pali ispod "reza" i MKSJ odbija da ih krivično goni. Sudovi u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj nude izvesnu nadu da će ratni zločinci nižeg nivoa, posebno stvarni "izvršioci", biti u izvesnoj meri pozvani na odgovornost. Ali, dosadašnje iskustvo je obeshrabrujuće, pošto je broj optuženih relativno mali, a broj onih koji su dobili poštene, neosporne presude čak i manji.
Parnica koju je pokrenula Bosna (Bošnjci posebno) 1993. pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) optužujući Srbiju za genocid, bila je deo sveukupnih napora jedne etničke grupe da ostvari pravdu. Cilj je bio da se Srbija javno žigoše da je počinila geonocid, i da se, takođe, pripreme uslovi da se zatraži velika kompenzacija. Ali, parnica je imale neke kontraproduktivne efekte: a) Parnicu je pokrenula opkoljena država Bosna tokom rata kada su je kontrolisali Bošnjaci. Vlada koja je formirana u Bosni nakon Mirovnog sporazuma iz Djetona nikad je formalno nije odobrila ni na koji način. Naprotiv, Repubika Srpska ju je osudila. To je stvorilo još jedan izvor podele u Bosni i problematične legalnosti; b) Parnica nije obustavljena ni kada je na vlast u Srbiji došla nova, demokratska vlada koja je poslala u Hag bivšeg predsednika Miloševića i veći broj optuženih da odgovaraju za ratne zločine. Parnica je postala smetnja za poboljšanje odnosa između Bosne i Srbije. Nova demokratska vlada Srbije je osećala da joj se nameću odgovornosti za Miloševićeve grehe; c) Da je parnica okončana uspešno i dodeljena odšteta, postojala je stvarna mogućnost da se stvori situacija koja je postojala u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, kad su zahtevi za reparaciju pobedničkih saveznika izazvali bankrot zemlje, ekonomsku katastrofu, i u krajnjoj liniji, posejali seme za dolazak nacističke vlade; d) Svesna postojanja tužbe, demokratska vlada Srbije bila je manje predusretljiva u to vreme prema MKSJ, jer se plašila da bi pri otkrivanju svih svojih tajnih dokumenata neka od njih mogla da joj naškode u sporu povodom genocida. Prema tome, bar izvesno vreme, pretnja tužbe za genocid otežala je krivično gonjenje ratnih zločinaca u Hagu.

Naveo bih nekoliko zaključaka koji se odnose na presudu u samoj parnici: a) MSP je prihvatio mnogo rigidniju definiciju genocida nego MKSJ. Dok je MPS utvrdio postojanje genocida samo u Sreberenici, MKSJ je optužio Srbe za genocide u ostalim oblastima - u zarobljeničkom logoru Omarska, Prijedoru, Srebrenici, Brčkom, Bjeljini, Bosanskom Novom, Ključu, Kotor Varoši i Sanskom Mostu. Optužnice protiv Miloševića, Krajišnika, Mladića i Karadžića sadržale su vrlo jasne tvrdnje o genocidu širom Bosne. Ta kontradikcija upada u oči u svakom slučaju, ali bola bi oči još i više da je bilo ko od optuženih pojedinaca bio zapravo osuđen pre odluke MSP; b) Presuda se može okarakterisati kao "nije dokazano van senke sumnje" pre nego "nije kriv"; c) Rezultati ove tužbe pokazuju da je gotovo nemoguće očekivati da će uspeti slična hrvatska tužba protiv Srbije. Već su u toku neke javne rasprave da se tužba odbaci; d) MSP je, takođe, postavio više standarde dokazivanje za umešanost ili "komandnu odgovornost" nego MKSJ. Ostavljajući po strani pitanje da li se "genocid" stvarno dogodio, dokumentovani dokazi o umešanosti Miloševićeve vlade u nasilje koje se dogodilo u Bosni" jesu brojni. Loš je to presedan, na primer, da se smatra kako Miloševićeva vlada nije odgovorna za aktivnosti različitih paramilitarnih organizacija kao što su Arkanovi tigrovi, Škorpioni, Frenkijveci. Ili da se ne uzme u obzir činjenica da je Mladić služio kao oficir u Jugoslovenskoj armiji čak i nakon pada Miloševića i da su on i gotovo svi oficiri Vojske bosanskih Srba nastavili da dobijaju plate iz Srbije. Ili da je Vojsku bosanskih Srba finansirao i opremao Milošević; e) Razumljivo je što je nalaz MSP da Srbija ne može da bude odgovorna za genocid dočekan sa olakšanjem u Beogradu. Ali Srbi ne bi trebalo mogo da se raduju zbog presude. U njoj se jasno kaže da je Srbija bila u stanju da preduzme korake da SPREČI masakr u Srebernici i da je propustila da kazni odgovorne. Štaviše, iako je odbacio generalnu optužbu za genocid, MSP je ukazao da "postoje ubedljivi dokazi o namernom uništavanju istorijskog, kulturnog i religioznog nasleđa zaštićene grupe...postoje ubedljivi i preovlađujući dokazi o užasnim uslovima nametnutim zarobljenicima u logorima.. utvrđeno je na osnovu ubedljivih dokaza da su članovi zaštićene grupe bili žrtve sistematskog masivnog maltertiranja, batinanja, silovanja i tortute koji su izazvali ozbiljnne telesne i mentalne provrede"; f) Bošnjaci nisu u pravu kada smatraju da ih je međunarodna zajednica izdala, zbog presude. Genocid je veoma moćna reč i postoji legitimno pitanje da li su nasilje i zločini u Bosni, bez obzira kako bili užasni, ispunili te standrarde. Štaviše, nalaz da su bosanski Srbi izvršili genocid u Srebrenici je veoma značajan. g) Put napred vodi sada preko toga da kombinovano političko rukovodstvo Republike Srpske i same Srbije prihvati presudu, prizna genocid u Srebrenici za ono što jeste i izrazi žaljenje zbog zločina počinjenih u njihovo ime. Upravo ta vrsta nedvosmislenog koraka - na koji onda treba da se ugledaju ostale etničke grupe - vodi do istinskog pomirenja, ili bar do neke vrste osećanja zatvaranja u ovom regionu.