Albanci nisu imali strpljenja da bez komentara saslušaju naše stavove

Po povratku iz Beča sa prve runde pregovora o planu Martija Ahtisarija za budući status Kosova i Metohije predsednica Koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić za „Politiku” potvrđuje da je sa prištinskom delegacijom jedini dogovor, koji je postignut bio sporazum o podeli troškova za salu u kojoj su oba tima održavala konferencije za novinare.

Sanda Rašković-Ivić, na pitanje da li su onda ovi pregovori uopšte imali smisla, odgovara da uvek ima smisla razgovarati i pregovarati. „Da nismo razgovarali, onda ne bismo mogli ništa da ispravimo u Ahtisarijevom papiru, niti da argumentujemo one stvari koje nam se ne dopadaju”. 

Verujete li onda da će nešto biti ispravljeno?

Zaista verujem da će neke stvari biti ispravljene, jer je u jednom trenutku Ahtisari, koji je bio veoma ćutljiv (on nije vodio sastanak posvećen verskoj i kulturnoj baštini nego njegov zamenik Albert Roan), uslovno rečeno, stao na našu stranu i dao podršku vladici Irineju koji je sa ostalim vladikama branio naš amandman da SPC treba da odlučuje o svim stvarima koje se dešavaju u zaštićenim zonama, pa i o tome ko će biti posetilac i koliko će ih biti.  

Zašto je morao da staje na vašu stranu?

Gospodin Hiseni je veoma sarkastičnim tonom optuživao SPC da ulazi u duboku izolaciju i čak nas je optužio da mi ni albanskoj deci ne damo da ulaze u crkvu i razgledaju, što je, naravno, vladika Teodosije porekao. Na to je Ahtisari rekao da ni on ne bi voleo da neko u njegovu kuću ulazi bez najave i podržao nas je u tome da su manastiri molitvena mesta, a ne turističke destinacije u koje može svako da ulazi kako hoće i bez ikakvog nadzora. 

Da li je to bio prvi put da je Ahtisari stao na srpsku stranu?

Svi smo bili zadovoljni, pomalo i zgranuti, zato što do sada on nikada nije stao na našu stranu. Trudio se da bude neutralan, ali je bilo očigledno da kroz tu neutralnost podržava albansku stranu. 

Uz sve uvažavanje tog amandmana, zar taj primer nije beznačajan u odnosu na položaj Srba i pitanje statusa Kosmeta, u kojima nije na strani Beograda?

Naravno, to je kap u moru, ali kada vidite da je nešto drugačije, tome posvećujete pažnju. 

Kakva je atmosfera vladala na pregovorima?

Bila je nepristojna. Albanci na samom početku sastanka nisu imali strpljenja da bez komentara slušaju bilo koga sa naše strane. Oni su dosta glasno međusobno razgovarali na svom jeziku dok je neko iz naše delegacije pričao, tako da se stalno čuo žamor u sali za pregovore. Zanimljivo je da ih gospodin Roan nije prekidao, niti ih je upozoravao da ne razgovaraju i da saslušaju drugu stranu. 

Da li Vam je smetalo da pregovarate sa Fatmirom Ljimajem, kome je optužba za ratne zločine skinuta samo zato što su svedoci promenili iskaze?

On nije bio u delegaciji na pregovorima o verskoj i kulturnoj baštini. Ali za pregovaračkim stolom bilo je i gorih ljudi od Ljimaja. Prošle godine smo sedeli licem u lice i sa Agimom Čekuom i Hašimom Tačijem. Priznajem nije bilo lako sedeti s njima, ali mi poštujemo pregovarački proces: oni su pregovarači, njih je kao takve prihvatila međunarodna zajednica. Ja se držim onoga da i sa crnim đavolom treba pregovarati ako je za dobrobit naroda. 

Stekli smo utisak da su ovi pregovori po tonu bili oštriji nego prethodni.

Zaista su bili oštriji, zato što su Albanci u jednom trenutku prepoznali da je Unosek skloniji da udovolji srpskim zahtevima na pregovorima o verskoj i kulturnoj baštini. Ljudi u Unoseku su shvatili značaj srpske kulturne baštine kao dela svetske baštine.

Oštrih tonova bilo je i tokom pregovora o decentralizaciji.

U pregovorima o decentralizaciji bilo je još većih problema. Čula sam da je tog dana ponašanje Albanaca bilo još nepristojnije, da je bilo i vređanja. Mislim da je vređanje ovog puta izostalo zato što su bile prisutne i vladike. Bez obzira na veru, u prisustvu verskih velikodostojnika, ljudi ipak vode računa kako se ponašaju. Članovi naše delegacije na pregovorima o decentralizaciji preneli su mi da je vladala velika nervoza i da su počeli uvredljivi komentari. Ovog puta nije bilo uvreda za pregovaračkim stolom, ali je ponašanje bilo nepristojno. 

Da li je u pauzama bilo kontakata između dve delegacije?

Sem onih sasvim kurtoaznih, ovog puta nisam primetila bilo kakve kontakte. 

Na šta su se odnosili malobrojni amandmani prištinske strane?

Posle svega, Albanci su uveli jedan amandman o izgradnji poverenja i memorandum o razumevanju. Formalno nema ništa loše u tome. Ali iz njihovog amandmana o razumevanju i poverenju, u situaciji u kojoj oni nama hoće da oduzmu 15 odsto teritorije, uz amandmane kojima osporavaju mnogo toga što ima srpski atribut – samo je šuštala hartija. On je za mene bio komičan. 

Kako su reagovali na srpski zahtev da 800 policajaca iz Srbije sa međunarodnim snagama štiti manastire i crkve?

To je izazvalo priličan šok. Sudeći po izrazima lica, čak i kod međunarodnih zvaničnika. Nama ne pada na pamet da šaljemo svoje mladiće da bi tamo bili sami i da bi bili glineni golubovi. To želimo da radimo sa međunarodnim snagama, koje treba da budu mnogo brojnije. Ali je slanje našeg policijskog, ne vojnog, personala, gest koji pokazuje da je Kosovo srpsko, da mi nismo odustali od svoje duhovne vertikale i da želimo da je čuvamo. Niko ne može dete bolje da čuva od njegove majke. 

Ovo je prvi put da je srpska delegacija tražila ono što Srbiji pripada po Rezoluciji 1244?

Jeste. Žao mi je što to nije učinjeno mnogo ranije. 

Zašto nije učinjeno?

Ne znam. Žao mi je što smo mi zarad dobre volje albanske strane i međunarodne zajednice bili veoma pažljivi u povlačenju koraka koji su uvodili našu državu na Kosovo i Metohiju. Svaki put kada smo to radili, zbog nečega smo se pravdali. Vremena su, doduše, bila takva da smo mi bili prokaženi i stalno zbog nečega krivi. Ali, evo, Međunarodni sud pravde u Hagu je ipak rekao da Srbija nije kriva za genocid. Druga je stvar ako niste reagovali da sprečite nešto za šta ste – možda – pretpostavljali da bi moglo da se desi.  

Ta presuda je pala upravo u vreme pregovora. Kako je na nju reagovala prištinska delegacija?

Mnogi su se nadali da ćemo biti proglašeni krivima. Kao što su na konferenciji za novinare posle odvajanja Crne Gore Albanci likovali zbog referenduma, pozivajući se na to da i Crnogorci sa kojima delimo jezik i veru nisu hteli sa Srbijom, pa je razumljivo što ne mogu ni oni. 

Da li je poznato ko će 10. marta, kada je predviđen sastanak na višem nivou, otići na pregovore u Beč?

To se još uvek ne zna. Koordinatori tima će sigurno biti. 

A predsednik i premijer?

Nisam sigurna. 

Očekujete li da će na tom sastanku Ahtisari formulisati onu lošu presudu?

Očekujem da će Ahtisari napraviti ipak određene izmene i uvažiti neke naše amandmane, ali ne očekujem da će bitno promeniti svoj stav koji vodi ka nadgledanoj nezavisnosti Kosova.  

Mislite li da će to doslovno pisati u predlogu s kojim će izaći pred Savet bezbednosti?

On je već rekao da će status Kosova dobiti svoje ime. Rekao je i da će to biti u skladu sa željom naroda Kosova. Znači, najavio je da će dati rečenicu koja bliže određuje status.  

Očekujete li da će njegov termin biti nezavisnost ili nadgledana nezavisnost?

Potpuno je svejedno kako će se to nazvati, jer nezavisnost je odvajanje, da li nadgledano ili nenadgledano – nevažno je. A nezavisnost Kosova ruši teritorijalni integritet naše zemlje, što je protivpravni akt sa aspekta međunarodnog prava. 

Da li je opravdan albanski strah da zahtev za srpski entitet predstavlja uvod u podelu?

Albanci imaju problem što imaju koncept suvereniteta iz 19. veka. Puna su im usta Evropske unije, a ne mogu da shvate da je u EU jedan deo suvereniteta članica prenesen na Brisel. Albanci imaju potrebu da kontrolišu i vladaju svakim ćoškom na Kosovu i Metohiji. Oni su mlada nacija i ono što su druge države prolazile pre 300 godina, oni prolaze u 20. veku.  

Mislite li da će Ahtisari uvažiti amandman o srpskom entitetu? To ne mogu da kažem, iako mislim da bi to bilo jako pametno, zato što srpski entitet daje bezbednost i osećanje sigurnosti srpskom narodu koji tamo živi. Setimo se slika iz osamdesetih godina koje su obišle svet: majke iz Prekaza koja nosi malo dete i pušku, a dvoje starije dece prati u školu i slike igumanije koja sa puškom obilazi manastirsko imanje. A to je bilo u vreme takozvanog bratstva i jedinstva.