Država i partije - roditelji korupcije

Posle klasične kriminalne, državno-partijske, narko-mafije, carinske, vojne, stečajne, putne, zdravstvene, pravosudne, urbanističko-građevinske, dobili smo i prosvetnu mafiju - i to univerzitetsku. Time je zaokružen spisak državnih organa i javnih službi od najvećeg državnog i nacionalnog interesa i značaja koje su inficirane korupcijom.

Problem našeg društva s korupcijom, za razliku od razvijenih i demokratskih društava, jeste u tome što ona nije incident, pojedinačni kriminalni slučaj, već bitno unutrašnje svojstvo celog društvenog i ekonomskog sistema. Ona je, naime, u poslednjih deceniju i po postala sistemska društvena bolest. To znači da je toliko široko rasprostranjena i duboko ukorenjena u ceo sistem javnih institucija i funkcija - od državnih i partijskih do lokalnih, kao i javnih službi, odnosno ustanova i javnih preduzeća, da je postala sastavni deo i neizostavni mehanizam i uslov njihovog „efikasnog“ funkcionisanja. A kada je neka negativna, naročito kriminalna pojava, veoma rasprostranjena, a država se ne bori efikasno protiv nje, ona postaje imuna na sankcije i moralne osude.

Postoje razni opšti odgovori na pitanje zašto je i kako naše društvo zahvatila korupcijska epidemija, koja ni posle 5. oktobra 2000. ne jenjava. Najčešći odgovor je da je to uobičajena, prateća negativna pojava u postkomunističkim društvima u procesu tranzicije. Ta ocena je načelno sasvim tačna, s tim što ona u našem slučaju daje samo deo odgovora na postavljeno pitanje. Naime, između 1990. i 2000. Miloševićev režim sistematski je degradirao vladavinu prava, nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva, dok je deo policije i carine bio direktno uključen u kriminalne operacije - samostalno ili u savezu sa kriminalnim podzemljem. Zakoni, i uopšte propisi, primenjivani su selektivno, zavisno od potreba režima i njegovih funkcionera i „poslovnih“ ortaka. Dakle, pravni sistem i pravo uopšte do temelja su razoreni. Tačnije, nisu bili korišćeni kao sredstvo u borbi protiv nezakonitosti, organizovanog kriminala i korupcije, već su upravo bili instrumenti u rukama kriminalizovane, pljačkaške državne i partijske vrhuške, direktno interesno i „poslovno“ povezane sa kriminalnim podzemljem i sa privilegovanim privatnim preduzetnicima, tajkunima, sa kojima su delili profit. Uporedo s tim, takoreći automatski je srušen ceo sistem moralnih vrednosti koji je do tada bio na dosta zavidnom nivou. U takvoj društvenoj situaciji, širom su otvorena vrata organizovanom kriminalu i korupciji.

Perfidno kriminalno lice režim je pokazao time što je istovremeno tolerisao masovni kriminal građana u vidu sitnog šverca i sive ekonomije, najčešće činjen radi golog preživljavanja.

Nažalost, demokratska, postoktobarska vlast DOS-a nije imala pre svega sloge, zatim snage, ali ni dovoljno volje da se bez odlaganja i energično obračuna sa dva najveća zla koja je „nasledila“ od Miloševićevog režima: prvo je sistem organizovanog kriminala koji je bio infiltriran u državno-partijsku strukturu, a drugo - prljavi, monopolski, ratnoprofiterski, pretežno nezakonito stečeni ogromni kapital novih „srpskih domaćina“, „uglednih privatnih preduzetnika“, takozvanih tajkuna. Umesto toga, po svemu sudeći, iza javne scene faktički je napravljen „dil“ novonastale političke elite s njima da plate smešno male sume ekstraprofita (izuzev Karića) i da nastave sa „poštenim“ poslovanjem i bogaćenjem.

Naravno, za vreme Miloševićevog režima, a i posle njega, tajkuni su uredno plaćali svoj monopolski, visokoprofitni položaj velikim donacijama vladajućim partijama, upravo njihovom najužem voćstvu, koje su, naravno, kao i svaki mito, išle „na ruke“ ili na račune van zemlje. Uostalom, zar to nije i sada jasno kao na dlanu, kada sve partije, kršeći zakon, kriju kao zmija noge imena tajkuna i iznose njihovih donacija strankama za njihove nedavne veoma skupe predizborne kampanje. Ali, to se sve, sa visokim profitom, tajkunima vraća kad partija dođe na vlast, putem privilegovanih poslova i njima prilagođenih uslova poslovanja.

U odnosu na razmere i veličinu ove vrste korupcije, pojedinačni i zbirni iznosi korupcije profesora, lekara, sudija, carinika i sl. u finansijskom smislu su skoro zanemarljivi. Ali, njihove dalekosežne negativne društvene i moralne posledice neizmerne su i opasne. Ako, naime, putem korupcije neko može da kupi ispit ili diplomu na fakultetu, da kupi presudu i tako izbegne ili bitno umanji krivičnu odgovornost, ako građanin mora da plati mito za operaciju u državnoj bolnici, time se ruše pravni i moralni temelji države i društva. Naime, ako se na ovaj način kompromituju tri, za svaku državu i društvo bitna „sveta“ zanimanja i zvanja, kao što su profesor, lekar i sudija, to vodi u pravu propast društva.

U konkretnom slučaju, dodatnu zabrinutost izaziva činjenica da je korupcija zahvatila polovinu nastavnog, to jest prosvetnog osoblja jednog fakulteta i, nažalost, sigurno veliki broj studenata. I to pravnog fakulteta, na kojem se školuju upravo kadrovi koji štite prava građana i zakonitost, bore se protiv svih vidova kriminala, pa i protiv korupcije. To su, pre svega, buduće sudije, tužioci, visoki državni službenici, policijski, carinski, finansijski i poreski inspektori, političari itd. Što je najgore - ovaj fakultet sigurno nije jedini!

Korupcija, kao težak i vrlo opasan vid kriminala, ne može se suzbiti, još manje iskoreniti, političkom kampanjom, pa ni zakonskim reformama i pooštrenim kaznama. Nužna je dugotrajna državna i društvena, multidisciplinarna strategija borbe protiv korupcije, koja će objediniti brojne opsežne i konkretne mere prevencije, redovne i efikasne stručne i javne kontrole i, naravno, rigorozne krivične sankcije, uključujući konfiskaciju imovine.