Preuzimanje odgovornosti

Odgovorno promišljanje situacije u kojoj se Srbija nalazi čini neophodnim da država ne ostane dugo bez institucija, posebno bez vlade. Ima najava da će se pregovori o vladi ubrzo intenzivirati. Od srede u 12 časova, kada je počela konstitutivna sednica Skupštine Srbije, curi rok od 90 dana u kome se mora reći „ko kosi, a ko vodu nosi”. Tri meseca zakonskog okvira za formiranje vlade razuman su rok – recimo samo kao primer – za sređene zemlje Beneluksa, ali u Srbiji danas to je – čitava večnost.

Zbog mnogih neizvesnosti i rizika koji čekaju Srbiju kad za neku nedelju bude jasnije da su bečki pregovori o Kosovu ponovo propali, ozbiljnost srpske političke elite neće se meriti samo oštrinom rezolucije kojom se osporava Ahtisarijev plan, još manje žestinom reakcija i zvučnošću nacionalnom uhu dopadljivih izjava i parola, već će se pre svega ta ozbiljnost meriti spremnošću da se formira vlada punog mandata koja će preuzeti političku i istorijsku odgovornost za događaje koji slede.

Uloga evropskih partnera u svemu tome nezgrapna je i kad je naoko prijateljska i blagonaklona. Pre briselskog sastanka šefova diplomatije Evropske unije u ponedeljak čule su se utešne pretpostavke da pregovori o pridruživanju ipak mogu biti obnovljeni ako nova srpska vlada promenama u državnim službama dokaže rešenost da će uspostaviti punu saradnju s Haškim sudom.

Holandski ministar Ben Bot je izjavio novinarima da to praktično znači da EU u Beogradu želi da vidi novog šefa policije, novog ministra unutrašnjih poslova i novu obaveštajnu mrežu, pošto, po toj oceni, u srpskoj vlasti postoje ljudi koji hapšenje Ratka Mladića čine nemogućim. Drugim rečima, dajte glave Jočića, Bulatovića i Kasaša, Bulatovićevog brata u vojnoj uniformi, i drugih... a za Mladićevu glavu ćemo naknadno da se kusuramo.

Nije bez značaja da je tu izjavu dao holandski ministar spoljnih poslova, jer su Holanđani posebno ojađeni zbog događaja u Srebrenici i najtvrdokorniji su zagovornici politike „čvrste ruke” kad je o tom slučaju reč.

To faktičko odustajanje od zahteva da se pripuštanje u evropsko predvorje uslovi hapšenjem Ratka Mladića, svedoči nam samo da su na stolu mnogo krupne stvari. Ako svet u hodu menja strategiju i taktiku prema Srbiji, određuje nove prioritete i redosled poteza, čini mi se da nema smisla da mi tabanamo u krugu dugih, jalovih pregovora oko sastava nove izvršne vlasti.

Ali nezgrapnost ove nove ponude oličena je najpre u tome da taj pokušaj direktne kadrovske arbitraže prilično otežava formiranje nove vlade u Beogradu. Vojislav Koštunica je već na tu temu poručio Solani da se srpska vlada bira u Srbiji.

Ovo su dani i meseci visoke nacionalne osetljivosti. Prag trpeljivosti je ozbiljno spušten. Trezvene rasprave sve češće se zamenjuju pamfletima, a analize projekcijom želja. Naviru istorijske reminiscencije s kojima se gotovo neizbežno nameće tema buduće osvete za sva zla za koja nam se čini da nam ih drugi nanose. U takvim okolnostima Ben Botovo zalaganje za određena kadrovska rešenja liči mnogima na sipanje soli na ranu i navodi se kao još jedan dokaz da nas taj uglađeni svet smatra divljacima kojima priliči ograničenje suvereniteta.

Izgleda mi da to samo produbljuje rovove između dve grupacije, jedne koja nije baš pobedila i druge koja nije baš izgubila na izborima, od kojih se očekuje da sastave vladu. Samo nam još fali da se imperativ brzog sastavljanja vlade predstavi kao potreba međunarodne zajednice a ne kao naša potreba.