Kontinuitet politike o Kosovu

Da nužda zakon menja pokazala je konstitutivna sednica novog saziva Narodne skupštine. Naime, ova sednica održana je svega nekoliko dana posle objavljivanja konačnih izbornih rezultata, uključujući i rezultate sa ponovljenih izbora na jednom broju biračkih mesta (8. februar). Do toga je došlo, pre svega, pod pritiskom rokova koje je nametnuo g. Ahtisari svojim dolaskom u Beograd, 2. februara 2007, da bi državni vrh Srbije upoznao sa sadržinom svog predloga o budućem statusu Kosova. S obzirom na to da u tom trenutku još nije bila konstituisana ni nova Skupština, a kamoli izabrana nova Vlada Srbije, ovaj Ahtisarijev gest objektivno je bio veoma nekorektan prema Srbiji. Tek na zvanične zahteve iz Beograda, koje su podržali čelnici EU, rok za pregovore u Beču pomeren je sa planiranog 13. na 21. februar. Time je stvoren, makar minimalan, vremenski okvir za novi saziv Narodne skupštine da usvoji rezoluciju o Kosovu, odnosno platformu za pregovore u Beču.

Konstitutivna sednica Narodne skupštine pokazala je koliko je bitno da novi, legitimni sastav Skupštine utvrdi stavove i dokument od najvišeg državnog interesa koji se tiču budućeg statusa Kosova. Zbog izuzetnog značaja ovog pitanja, prvi put se dogodilo da se proces konstituisanja Narodne skupštine ne obavi u celini, već da se odmah posle verifikacije poslaničkih mandata, pređe na raspravu o rezoluciji o Kosovu.

Ova sednica Skupštine bila je i prilika da se otklone pravne nedoumice oko sadašnjeg ustavnog položaja „stare“ Vlade. Naime, Ustav kaže da mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala, s tim što do izbora nove, „stara“ Vlada vrši samo poslove određene zakonom. A Zakon o Vladi predviđa da ona po prestanku mandata „može vršiti samo tekuće poslove“, da ne može predlagati Skupštini zakone i druge opšte akte, niti donositi propise „izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok, ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća“. Predlaganje rezolucije o Kosovu od strane „stare“ Vlade Srbije upravo spada u tipične i hitne „potrebe države“.

Ovo niukoliko ne umanjuje potrebu hitnog formiranja nove Vlade Srbije, čime bi se završio proces konstituisanja najviših organa vlasti na osnovu novih parlamentarnih izbora. Tako bi nova Vlada, sa punom legitimnošću preuzela odgovornost za „utvrđivanje i vođenje politike“ Srbije, kako je Ustav definisao njenu ulogu u sistemu vlasti. Naravno, u koordinaciji sa predsednikom republike, koji po Ustavu „predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu“, a sve u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim aktima i odlukama koje donosi Narodna skupština. Srbija je, objektivno, zbog vanrednih okolnosti vezanih za status Kosova, ali i zbog nastavka pregovora sa EU, završetka saradnje sa Haškim tribunalom i donošenja budžeta za 2007, prosto primorana da hitno obrazuje novu demokratsku Vladu. U tom smislu treba razumeti i snažne podsticaje iz EU.

Na prvoj sednici nove Narodne skupštine usvojena je rezolucija o Kosovu, koju je predložila Vlada Srbije, uz prethodnu konsultaciju sa predstavnicima parlamentarnih stranaka. Prema očekivanju, rezolucijom je u potpunosti potvrđen kontinuitet politike Srbije u vezi sa statusom Kosova, utvrđen sličnom rezolucijom iz novembra 2005. godine. To je sasvim očekivan ishod, imajući u vidu da su sve relevantne parlamentarne stranke, i starog i novog saziva, imale istovetne stavove o ovom pitanju. Rezolucija je usvojena glasovima 225 od 250 poslanika, s tim što su se protiv nje izjasnili poslanici koalicije okupljene oko LDP i albanski poslanik iz Preševa Riza Halimi. Rezolucijom su odbačeni svi stavovi iz Ahtisarijevog predloga kojima se krši suverenost i teritorijalni integritet Srbije kao međunarodno priznate države. Ukazano je, između ostalog, da se samo pregovorima pod okriljem OUN, bez pritiska i veštački određenih rokova, može doći do uzajamno prihvatljivog i trajnog rešenja, koje će biti u skladu sa međunarodnim pravom. Ono što ne piše u rezoluciji, već se podrazumeva, jeste pravo i obaveza pregovaračkog tima da u Beču iznese, ne samo uverljive razloge protiv osnovnih rešenja u Ahtisarijevom planu, kojim se grubo krši Povelja OUN i međunarodno pravo, već i da pripremi dobro obrazložene alternativne, kompromisne predloge rešenja. Oni bi bili usmereni na amandmanske izmene ponuđenog dokumenta u smislu uspostavljanja suštinske, najšire autonomije koja danas postoji u svetu, i koja bi određeni broj godina bila neposredno nadzirana i kontrolisana od strane međunarodne zajednice. Neprihvatanje takvog koncepta, što, realno, ne bi bilo iznenađenje, podrazumeva istovremenu pripremu i drugih alternativnih predloga rešenja, kao što je, na primer, pravedna podela Kosova. To bi, doduše, bilo poslednje, iznuđeno, u osnovi loše rešenje, ali svakako mnogo bolje od gubitka celog Kosova, čemu su, nažalost, već dugo naklonjene velike zapadne sile. Ono bi sa srpske strane moglo biti ponuđeno ako narednih nedelja i meseci postane jasno da Vašington i Brisel žele da, po svaku cenu, nametnu nezavisnost Kosova, čak i mimo, odnosno bez odluke Saveta bezbednosti. Za takvu vrstu pregovora o budućem statusu Kosova, pregovarački tim morao bi dobiti poseban mandat od Narodne skupštine Srbije. Ali, o tom - potom.