Bolesnici koji pucaju od zdravlja

„Sistem koncentracionih logora, otuda, neće biti mračna strana poredaka već njihov ideal: svako na svom mestu koje je država propisala, podređen propisanom vremenskom rasporedu, što je izraženo naoko primamljivim sloganom - osam sati rada, osam sati zabave, osam sati odmora. To je red vožnje u globalnim razmerama. Međutim, pokušaj da se taj apstraktni red nametne realnosti, naoko paradoksalno, završiće dramatičnim povećanjem haotičnosti,“ napisao je Svetislav Basara u romanu „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ („Dereta“) koji je uvršten u najuži izbor za prestižno književno priznanje, Ninovu nagradu za roman godine.

I pre nego što je Ninov žiri saopštio isprva širi, a potom i najuži izbor za roman godine, „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ uistinu je privlačio pažnju i kritike i čitalačke publike. I dok su kritičari govorili da se Basara vratio sebi, odnosno basarijanskom pisanju u najboljem smislu, čitaoci su komentarisali kako je knjiga „da odlepiš“.

Upitan za svoj odnos prema tome, Svetislav Basara u razgovoru za „Blic“ kaže: „Nadam se da jesam, pogotovo ako tako ocenjuju autoriteti. Pri tom, pre svega mislim na čitaoce, jer do njih najviše i držim. Teško je pričati o svojim knjigama. Jedno je izvesno: moje knjige imaju svoje ljubitelje, a imaju, bogami, i mrzitelje.“ U najužoj ste konkurenciji za prestižnu, Ninovu nagradu za roman godine?

- Drago mi je. Treba sačekati rezultate. I pokušati nekako preživeti od vas novinara. U romanu „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ civilizaciju tretirate kao put u propast, a istoriju kao bolest?

- Pokušavam, koliko se može, da začeprkam, što po civilizaciji, što po istoriji (Rusije i Evrope XIX i XX vek prim.n.). Prepuna je ideologija, odnosno pojava koje se odvijaju po istom principu. Isprva to biva neka dobra ideja koja pokrene pozitivne promene i oduševljenje masa, da bi ubrzo postale sunovrat. Ideologije se zapravo vrlo brzo pretvaraju u svoju suprotnost. Mislim da je umetnost, književnost pre svega, jedini protok sloboda. Delite li mišljenja svog glavnog junaka?

- Moj junak Parkinson misli, kao uostalom i ja, da je istorija bolest koja se predstavlja kao zdravlje i da je možda bolji pristup istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. Bolest koja se priviđa kao zdravlje podrazumeva...

- To se odnosi pre svega na diktaturu. Mislim na suštinsku diktaturu, ma kako se ona zvala. Pa naša civilizacija i istorija boluju i bolovale su od najtežih mogućih bolesti. Zar komunizam, fašizam... nisu najteže moguće bolesti. Teže su, gore, razornije, pogubnije, odnose neuporedivo više žrtava od TBC-a, raka, side... Kako biste definisali Parkinsonovu bolest (iz romana)?

- Alegorija svih mistifikacija i prevara na ovom svetu. A ima ih onoliko. Kalambur i cirkus s kraja XIX i početka XX veka sada dostiže kulminaciju. Boluje li Srbija od Parkinsona?

- To je, kako rekoh, alegorija koja se odnosi na čitav svet, a mi smo, bar u tom smislu, hteli ne hteli, svet. Već sam govorio o tome, ali neće bolesnik da se uzme u pamet i da mu ne znam koliko puta pričaš. Parkinsonizam ima tri kategorije. Srbija boluje od parkinsonizma B, a u tom obliku najčešće je prisutno to vrlo bolesno stanje koje se napadno priviđa kao zdravlje. Možemo li govoriti o izlečenju?

- Još uvek ne. Zbog čega?

- Imamo posla s narodnjačkom ekipom koja sa trenutnih 15, 16 odsto pokušava da vlada kulturnim i političkim prostorom u Srbiji. Ima kritičara koji primećuju da ste čedan pisac. Da li vam je erotika jača u literaturi ili u životu?

- Drugačiji je i pristup i tretman erotike u literaturi i u životu. Da bi se bavio erotikom u literaturi, čovek mora biti veliki majstor, poput Prusta. Nju u književnosti treba upotrebljavati kao pikantan začin u dobrom jelu; u malim dozama, s merom i u pravom trenutku. Ako mene pitate - jači sam u životu. Šta ako dobijete Ninovu nagradu?

- Je l’ mogu ja vas nešto da pitam? Ako nije iz matematike...

- Aman, pa zašto su novinari nestrpljiviji od kandidata za Ninovu nagradu?