Strategija omče

Izgleda da se Sadam Husein, samo desetak dana posle vandalskog pogubljenja, uzdigao među mučenike. Njegovoj posmrtnoj mitskoj slavi više ništa ne stoji na putu, čak ni biografija puna smrti i razaranja. Ako je Americi bio potreban mrtvi Husein, kao dokaz trijumfa, ili okončanje šesnaestogodišnje ratne misije familije Buš, onda su sve to dobili. Sve osim pobede koju toliko žele.

I sada Buš junior šalje novu borbenu, uglavnom kaznenu ekspediciju na Irak. Strategija koja je razorila ovu zemlju, uvela je u haos i apokaliptični građanski rat, žurno se inovira. Ali, u suštini, tu nema i ne može biti ničeg novog.

Traže se putevi pobede, koja je najmanje dva puta (prvi put pod generalom Švarckopfom) već bila proglašena. Vašington je čak do apsurda poništio svoju, bilo kakvu izlaznu strategiju, ili je sveo na daleku simboliku i neograničenu vremensku projekciju. Da bi ona uopšte bila zamišljena kao realni poduhvat, potrebno je dovođenje novih trupa. A iz toga, razumnog izlaza naprosto nema.

Te jedinice bi morale da budu energičnije, ofanzivnije, obazrivije i efikasnije od posada koje su već veterani u Iraku. To je neka hibridna kombinacija borbenih grupa i okupacionih trupa, koje bi imale krajnje protivrečan cilj: da mir u zemlji (pa i pobedu Americi) donesu dodatnim sledovanjem surovog nasilja. Sa mnogo više borbenih akcija i mnogo manje obzira. Verovatno sa još više usputnih žrtava, koje su sa mnogo cinizma definisane kao „kolateralna šteta.”

Može li, dakle, razorna stvarnost na Bliskom istoku biti gora nego što već jeste? U Bagdadu i okolini dnevno u proseku pogine dvadesetak ljudi, i to samo ako je dan „miran”. Ako nije, onda bombaških stratišta ima na sve strane, a poginuli se već rutinski uračunavaju u tmurni statistički zbir. Šta se, dakle, može promeniti u „dodatnoj strategiji”?

Izgleda da dosadašnji američki komandanti nisu imali dovoljno dobre informacije o svekolikoj iračkoj konfuziji. Pa tako ni o kategorijama „dobrih i loših momaka”. Ta podela bez nijansi jako je mučna za svaku okupacionu silu. Za američku posebno, jer ona ima teških problema sa verskom, političkom, ideološkom, kulturološkom i moralnom definicijom zemlje pretvorene u dugoročno ratno stratište.

Operativni raspored američkih jedinica je idealan za terorističke ili gerilske prepade. Za klasičnu okupaciju broj vojnika je suviše mali, iz te brojke američke su žrtve suviše velike. Njihove posade najviše svoje taktičke energije troše na zaštitu svojih jedinica, što objektivno smanjuje broj upotrebljivih vojnika za poslove klasične ili neklasične okupacije.

To je praktično ovo: u prvoj fazi rata sve je izgledalo lako. Iračka armija se raspala, politički sistem krahirao već u prvih deset dana. Sadam Husein pobegao pa uhvaćen u blizini Tikrita. Formirana je domicilna vlast sa relativno loše maskiranom marionetskom nadležnošću.

Ali ona je bila nemoćna da kontroliše stanje u zemlji, čak ni uz pomoć svojih mentora. Uz njihovu pomoć posebno ne. Svejedno, invazione snage su se odlučile za neklasičnu ili takozvanu dinamičnu okupaciju. Ona je iracionalna taman kao i klasična, u kojoj nema estrade sa formiranjem „demokratske vlade”. Ima smisla samo ako ekstremisti u verskim grupama, islamski fanatici i raspamećeno građanstvo dožive svoje okupatore kao spasioce.

Ukoliko ne, a tako je svuda, pa i u Iraku, invazione snage, koje moraju da promene svoju prodornu strukturu u manje agresivnu formu, postaju naoružane enklave u pustinji. Svi koji bi da nasrnu na njih, a takvih je izgleda više nego što se može naslutiti, imaju skoro idealne ciljeve i apsolutnu inicijativu.

U razornoj rezignaciji, u atmosferi svakodnevne smrti koja je postala opasna navika, fanatici ili patriote nemaju bukvalno šta da izgube. Posle teških gubitaka, okupacione trupe neizbežno preduzimaju korake neselektivne odmazde. I tu onda nema kraja, ni taktike ni strategije. Haos vlada u skladu sa svojim zakonima razarajuće histerije.

Zbog svega toga „nova strategija“ bi mogla da znači, pre svega više vojnika za zaštitu posada koje su već na licu mesta. I za potpuniju kontrolu  Bagdada, kao neospornog epicentra nasilja. Ako Amerika nastavi da šalje vojnike kojim će štititi svoje vojnike, pa ako iz takvog „perpetuum mobile“ modela još traži pobedu, onda sledi upadanje u opak, nepodnošljivo dubok živi pesak.

U američkom shvatanju sve osim jasnog trijumfa vodi u poraz. Dakle, Buš mlađi bi mogao da se i simbolički i realno vrati svojim ratnim počecima iz 11. septembra 2001. Tada je tvrdio da će ranjena Amerika konačno pobediti terorizam. Danas tamo više niko nije u stanju da definiše pobedu, niti da uoči kako je ona ponekad nedostižna i za najmoćnije. Ako pobede ne bude, smatra se da bi mogli biti ohrabreni svi koji su se već jednom zamerili Americi. Posebno Iran, koji više ne krije svoje ambicije da postane nuklearna sila, i da „zbriše Izrael sa mape“!

I to je nova dimenzija realnog vrućeg rata. Posle Hirošime i Nagasakija, nuklearni potencijal je služio samo kao ubedljiv adut i osobeni znak za prepoznavanje  moći. Na Bliskom istoku, kao i na dalekom (Severna Koreja), ima ljudi koji bi danas bez velike dileme potpalili te stvari. Ne samo Iran da „zbriše Izrael“, nego i Jerusalim da „taktičkim nuklearnim udarima“ razori takve iranske adute. Pa ko pre stigne, taj će i okinuti.

Nova američka strategija je samo druga etapa jedne (prilično neuspešne) invazije. I dokaz da nema rata koji se može lako dobiti, čak i posle morbidnog vešanja razvlašćenog regionalnog diktatora. Ali to za Irak nije nikakva uteha. Tamo gde nema pobednika u ubijanju, ubijanje se nastavlja.