Nijedna vlada ne može da spreči nezavisnost Kosova

U januaru 2003, samo par meseci pre nego što je ubijen, premijer Đinđić pokrenuo je jednu ubrzanu inicijativu o Kosovu, koju je međunarodna zajednica nedovoljno shvatila i loše primila. Pošto nije bila adekvatno pripremljena i dobro koordinirana s diplomatskim naporima Srbije (nije, na primer, bilo poseta na visokom nivou ključnim prestonicama da bi se podržala) ova inicijativa otišla je u prazno i ostaće samo fusnota u istoriji. Ali, razlog za inicijativu bio je to što je Đinđić imao sposobnost da gleda unapred i tačno predvidi ono što se sada događa, sa svim posledicama na političkoj sceni. Nadao se da će uspeti da premosti taj proces i ostvari drugačije, prihvatljivije rešenje za Srbiju.

Realnost je da je sudbina Kosova bila zapečaćena onda kad su stotine hiljada kosovskih Albanaca izbegle u Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju kao posledica akcija što ih je 1999. preduzela Miloševićeva vlada. Slike tih izbeglica omogućile su da NATO održi dovoljno kohezije za nastavak svoje kampanje bombardovanja i takođe ubedile značajnu većinu ključnih međunarodnih lidera i stvaralaca javnog mnjenja da Kosovo treba da postane nezavisno. To je mišljenje bilo čvrsto zabetonirano i nikad potom nije bilo ozbiljno dovedeno u pitanje, niti su razmatrane druge alternative.

Veoma je nesrećno to što je međunarodna zajednica, nakon što se opredelila o budućnosti Kosova, izabrala da tu odluku ne primeni odmah. Jednostavno, bilo je lakše "šutnuti konzervu niz ulicu", imajući u vidu pritiske koje su kampanja bombardovanja i njene posledice donele NATO i UN, kao i odnose sa zemljama kao što je Rusija. Sada svi plaćamo visoku cenu tog odlaganja. Umesto da Milošević bude jasno odgovoran za gubitak, demokratske vlade u Srbiji koje su potom došle na vlast bile su opterećene potrebom da pokušaju da učine sve što je moguće da "spasu" Kosovo. To je bio jedan od važnih faktora nestabilnosti i katalizatora nacionalizma u čitavom postmiloševićevskom periodu.

A ne postoji apsolutno ništa što bilo koja (srpska) vlada može sada da učini da spreči nezavisnost Kosova. Novac koji se troši na kampanje lobiranja u poslednjem trenutku u Vašingtonu i Briselu koristan je samo za to da se u istoriji zabeleži da je sadašnja vlada učinila "sve što je mogla" da spreči gubitak Kosova. I može se biti apsolutno siguran da će radikali žestoko "okriviti" sadašnju vladu i sadašnjeg predsednika da su na kraju krajeva "izgubili" Kosovo.

Kontakt grupa predvođena Sjedinjenim Državama dala je specijalnom izaslaniku UN Martiju Ahtisariju jasna naređenja da do kraja godine predloži neko rešenje budućeg statusa Kosova. On i različiti visoki zvaničnici zemalja Kontakt grupe nastavili su javno da polažu temelje za odluku u ovom vremenskom okviru. To je uključivalo određena upozorenja svim srpskim liderima u pogledu ishoda, u nadi da će oni na odgovarajući način pripremiti srpski narod. Zbog domaćih političkih realnosti, međutim, i svesti o tome kako će ih zapamtiti istorija, niko od ozbiljnih srpskih političkih lidera nije bio potpuno kooperativan u tom pitanju. Umesto toga, oni su u suštini pogoršali situaciju, naglašavajući svoju važnost i svoju "borbu". To je povećalo izglede za ozbiljan rast nacionalističkih osećanja kad odluka o nezavisnosti bude obnarodovana (ma koliko uslovljena i maskirana).

Teško je poverovati, ali Sjedinjene Države i EU tek su u proteklih nekoliko meseci počele ozbiljno da razmatraju uticaj koji će ta odluka imati na Srbiju. Što su više posmatrale srpsku političku scenu i rastuću snagu nacionalističkih partija kao što su radikali, postajale su sve zabrinutije. Razvili su strategiju iz dva dela: ohrabriti prevremene izbore u Srbiji ove godine pre odluke o Kosovu, i tražili moguće "šargarepe" koje bi dali Srbiji kao neku vrstu nadoknade za gubitak Kosova. Nedavno saopštenje EU da će napraviti studiju da vidi kako da olakša vizne restrikcije zemljama u ovom regionu, jedan je primer takvih "šargarepa". U danima koji predstoje biće i drugih. Računica s organizovanjem prevremenih izbora bila je da će gnev nakon odluke o Kosovu ojačati podršku radikalima, dok će neka očekivano demokratska vlada s četvorogodišnjim mandatom imati dovoljno snage i stabilnosti da izdrži nacionalistički pritisak.

Ovo poigravanje s tajmingom, međutim, ima neke ozbiljne mane. Pre svega, ono je potpuno potkopalo kredibilitet Martija Ahtisarija i učinilo da on više od svega liči na lutku. Morao je iznenada da preokrene kurs i da podrži odloženo saopštavanje odluke. Drugo, pošto je to bio tako očigledan potez, političke partije u Srbiji odgovorile su produžavanjem tajminga izbora i njihovim razdvajanjem za najmanje nekoliko meseci. Predsednički izbori, na primer, će gotovo sasvim izvesno biti održani nakon što bude saopštena odluka o Kosovu, što će ugroziti planove predsednika Tadića za taj položaj. Osim toga, parlamentarni izbori 21. januara samo su početak nečega što će gotovo izvesno biti produženi niz pregovora među potencijalnim koalicionim partnerima. Veoma je moguće da oni ili neće biti završeni pre odluke o Kosovu, ili će sasvim nova vlada u svojim prvim danima biti suočena s pravim cunamijem protesta, gneva i pritisaka zbog gubitka Kosova. Konačno, odlaganje saopštavanja odluke o Kosovu podarilo je Srbima nerealna očekivanja da se stvarna odluka može promeniti i zbog istog razloga podjednako uznemirilo kosovske Albance.
U ovom trenutku nemoguće je reći s bilo kojom dozom izvesnosti kakva će biti zvanična reakcija Srbije na odluku o Kosovu; kakav će uticaj naglašavanje kosovskog pritanja imati na izlazak birača i samo glasanje; i kakva će se vrsta koalicije pojaviti na kraju tog procesa. Ono što je izvesno jeste da će svaka vlada biti pod intenzivnim pritiskom da preduzme kontraproduktivne, agresivne mere da pokaže svoje radikalno neslaganje s odlukom i da je verovatno da će te mere imati negativan uticaj i na demokratsku tranziciju u Srbiji i na proces integracije s Evropskom unijom.

Ishod izbora zavisiće od jednog broja povezanih faktora. Pre svega, skromni izlazak tokom nedavnog ustavnog referenduma pokazuje visoki stepen apatije birača. Ako se to ponovi, to može biti u korist disciplinovanije radikalne stranke. Uopšte nije nemoguće zamisliti da bi Radikali, zajedno sa Socijalističkom partijom, mogli da steknu većinu u parlamentu i mogućnost da formiraju vladajuću koaliciju.

Drugo, postoji jedan broj partija koje bar u ovom trenutku imaju skromne pozicije. Među njima su G17 Plus (Mlađan Dinkić), LDP (Čeda Jovanović), SPO (Vuk Drašković) i moguće partija Bogoljuba Karića. U zavisnosti od toga da neka od njih ili sve pređu cenzus od pet odsto, one mogu planirati ključnu ulogu u formiranju bilo koje koalicije. Ukoliko one u tome ne uspeju, njihovi glasovi će biti izgubljeni i od toga će korist imati partije koje pređu cenzus. Najveći korisnici, naravno, biće partije koje prođu najbolje, a to gotovo izvesno znači radikali.

Treće, dve velike "demokratske" partije, Demokratska stranka Borisa Tadića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, moraće da sarađuju ako žele da radikali ne dođu na vlast. Ali, njihovi odnosi tokom proteklih 15 godina bili su konzistentno napeti. Obe se nadaju da će u pregovore o koaliciji ući kao jača strana. Stoga je DSS bliska prihvatanju predizborne koalicije vrlo različitih partija među kojima su odbegli elementi stranke Vuka Draškovića, stranka Velimira Ilića i Partija srpskog jedinstva koju je osnovao Arkan.

Loša strana je, međutim, u tome da će to neizbežno značiti da će svim ovim strankama takođe biti garantovane bar neke pozicije u vladi, što će stvoriti neku vrstu papazjanije političkih gledišta u vladi koja postoji sada. U svakom slučaju, pregovori za bilo kakvu postizbornu vladajuću koaliciju će verovatno biti teški, produženi i možda neuspešni. DSS će izvesno voditi veoma tvrdu kampanju cenkanja, znajući da će i s druge strane političkog spektra takođe imati atraktivne ponude.