Kamenom na nebo

Pilot Emir Šišić se vratio u Srbiju, ali još nije sa svojom porodicom, nego je u zatvoru. Tamo će neizbežno ostati još neko vreme, sve dok ne budu ispunjeni uslovi za ublaženje kazne.

Major bivše JNA je za pet godina preživeo pravi pakao. Uhapšen u Budimpešti, osuđen na doživotnu robiju u Italiji, zato što je početkom rata u SFRJ, oborio helikopter sa stranom posmatračkom misijom. Ljudi u belim odelima, koji su poginuli u srušenoj letilici, bili su uglavnom Italijani.

Kritičnog dana pilot Šišić je bio „na čekanju”, u vazduhoplovnoj bazi. Kad osmatračke stanice jave operativnom centru da je povređen vazdušni prostor, proces donošenja odluke mora da bude jako brz. Svaka greška bi mogla da ima teške posledice: ako se požuri, mogao bi da „padne” nedovoljno opasan cilj, ako se okasni – letelica bi mogla da izbaci to što ima, i da odleti neoštećena.

U Emirovom slučaju „u igri” su bili helikopteri. On je uzleteo, ali ne sam, nego, kao i uvek, u paru. Naravno da je borbeni pilot dužan da određenim signalima „upozori” nepoznate letelice da se klone opasnog prostora. O reakcijama obaveštava centar. Reakcije, dakle nije bilo, i on dobija povratnu, imperativnu informaciju: „Uništiti!”

Odbijanje naređenja, to je tek teško krivično delo. Sve govori da je Emir Šišić striktno poštovao proceduru.

Višegodišnju dramu majora Šišića i njegove porodice nije moguće razumeti bez nekih krajnje zanimljivih paralela. Šta je video i šta je mislio pilot NATO-a, koji je ’99. pogodio traktorsku kolonu sa albanskim izbeglicama? Tamo je bilo više od 80 žrtava, koje su bukvalno izgorele na putu. Pilotu se samo učinilo da je to srpska vojna kolona. I on je dobio odobrenje da gađa.

Njegov kolega je hladnokrvno gađao voz na mostu u Grdeličkoj klisuri. Bilo je tamo blizu 40 mrtvih. Nemački pilot koji je pogodio most u Varvarinu i ubio 12 ljudi, ima zaštitu države i njenih sudova. Nemačka država ne priznaje zločin, iako ljudi na ćupriji u srpskoj varošici na pazarni dan nisu mogli da ugroze nikoga.

Mora se misliti o tome, kako su piloti NATO-a, leteći nad tuđim nebom, razrešavali svoje dileme između naređenja i vojničke etike. Koje se naređenje mora izvršiti, a koje ne sme? To je dilema koja se možda može razrešiti samo na osnovu prirode rata i suštine njegovog kraja. Izgleda da kao i uvek pobednici odlučuju šta je zločin a šta herojstvo, i u tim kalkulacijama obični izvršioci (u navedenim slučajevima piloti) ostaju u senci većih drama, i skoro uvek anonimni.

Ime Emira Šišića izmaklo je obaveštajnoj kontroli armije u raspadu. Vazduhoplovci su se razišli po nacionalnim vojskama. Tajne operativnog centra nisu sakrivene, tako se Emir našao na poternici.

Srpski avijatičari i danas tvrde da Šišić nije pogodio samo jedan helikopter, već dva. Taj drugi, borbeni, bio je „u senci” posmatračkog, ali ga hladovina nije spasla ubitačnog projektila.

Tako je major Emir Šišić, posle italijanskog, dopao srpskog zatvora. Kao čovek koji odlično zna pilotski zanat i vojnik koga je skupo koštala revnost, ima vremena da misli o suštini procedure. Kada je oficir kriv? Samo onda kada obori ono što pogađa. Za Emira je sloboda cilj. Sada mu je nadohvat ruke. Samo još da pogleda u nebo i da se tamo baci kamenom.