Inflacija je naš najveći problem

„Inflacija je bez sumnje naš najveći problem i preko toga se ne sme olako prelaziti. Sve druge priče zaista samo odmažu u naporima da se ona obuzda. To i posebno važi za planirane javne investicije ''teške'' milijardu evra koje bi, sasvim sigurno, dodatno povećale inače veliku tražnju.

Samim tim bio bi to i jači gas za inflaciju. Uostalom, to su poznati efekti iz razvijenih privreda, koje su takođe grešile u određenim periodima, stimulišući tražnju uprkos inflaciji koju su imali.

Važno je još nešto. Umesto fokusiranja samo na kratke staze, od godinu dana, i merenja šta može a šta ne može doneti neki politički poen, morao bi se posmatrati horizont od nekih 4-5 godina. Ako se od toga pođe nije teško zaključiti da su izgledi srpske privrede solidni, priliv kapitala je veliki, stopa rasta takođe, pa bi privatizacioni prihodi mogli da se uštede za kasnije, kad tražnja splasne. U međuvremenu fiskalne prihode i rashode treba držati u ravnoteži. Bilo bi šteta da se tako ne uradi“, kaže u intervjuu za „Ekonometar“ dr Pavle Petrović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i savetnik u Ces Meconu.

„U suprotnom“, nagalašava dr Petrović, „ako država realizuje svoj investicioni plan, centralna banka bi bila prinuđena da posegne za sve oštrijim i nepopularnijim merama jer će u međuvremenu sigurno biti izražena i inflaciona očekivanja, počeće da se kalkuliše sa njenim budućim rastom.“

E: Kako ocenjujete to što je vlada naglo promenila prioritete u ekonomskoj politici, pa je sada na prvom mestu porast zaposlenosti, sledi visok privredni rast zasnovan na izvozu a na trećem mestu je inflacija?

„Jasno je da su zaposlenost i privredni rast poželjni i dobri ciljevi na srednji rok, ali i oni podrazumevaju makroekonomsku stabilnost. Problem je u tome što je trenutno inflacija visoka jer je na godišnjem nivou čak 15 posto, tako da je ona sada naš najveći problem. Zato je opasno staviti je na treće mesto i kao neki nezavisan cilj. Jer, ako se dalje bude stimulisao privredni rast može doći do još veće inflacije i onda se dovodo i pitanje i taj rast i veća zaposlenost.

Ne sme se pri tome izgubiti iz vida da je privredni rast koji se sada ostvaruje iznad mogućnosti srpske privrede i njene ponude što je sa svoje strane poguralo inflaciju. Ovo otud što mi danas imamo što se naziva pregrejanom privredom.“

Efekat velike tražnje

E: Očito je da nešto škripi u samom mehanizmu generisanja tog rasta?

„Privredni rast je u osnovi izazvan rastom domaće tražnje. A ta domaća tražnja potiče u osnovi, naročito u 2005 godini, od velikog priliva stranog kapitala, to su strane investicije koje su praktično bile kupovine domaćih firmi i zaduživanje banaka u inostranstvu.

Mehanizam je sledeći - imamo značajan priliv deviza i kako one ulaze u zemlju centralna banka ih otkupljuje i emituje dinare. To logično izaziva značajan rast ponude novca i po tom osnovu i domaće tražnje. To je jedan kanal njenog rasta.

Drugi kanal je snažan rast kredita jer su se banke zaduživale u inostranstvu po nižim kamatama i taj novac plasirale ovde po znatno skupljoj ceni.

A ta domaća tražnja povukla je proizvodnju i otuda njen relativno visok rast u 2004. i 2005. godini koji je, kako sam već rekao, iznad mogućnosti domaće privrede. To su pokazale i analize Ces-Mecona, da je taj rast iznad nekog trenda koji se uobičajeno uspostavlja, pa i iznad rastućeg trenda koji bi odgovarao rastu ponude. Dakle, ostvareni rast proizvodnje, izazvan tražnjom, ide čak i preko toga. Osim rasta proizvodnje i inflacije domaća tražnja je povukla i deficit platnog bilansa koji se još uvek veliki budući da prelazi 10 posto bruto domaćeg proizvoda. Ta tražnja je dovela i do porasta realne vrednosti dinara,što stimuliše uvoz a ne izvoz. To je kontekst u kome se sada predlažu promene prioriteta u ekonomskoj politici i najavljuje investicioni plan.“

Oprezno sa planom

E: Koliko na inflaciju može uticati taj investicioni plan Srbije ''težak'' milijardu evra i o čemu se tu mora voditi računa?

„Mora se voditi računa o tome da bi realizacija ovog plana dodatno podigla agregatnu tražnju, a samim tim i inflaciju. Pretpostavljam da je ovaj plan povezan sa idejom da su sada zaposlenost i privredni rast na prvom mestu i da će se uz pomoć njega tu proknjižiti neki značajni uspesi. Kao da se gubi iz vida šta sve mogu biti njegovi efekti.

Prvi bi bio dodatni rast tražnje na ovaj koji već imamo. To bi verovatno dovelo do još rasta bruto domaćeg proizvoda, to je tačno, ali on ne bi bio zasnovan na rastu izvoza već domaće tražnje, što destimuliše napore da se što više proizvoda plasira u svetu. Dakle, sasvim suprotno od onoga što se očekuje.

Drugi efekat bi mogao da bude porast vrednosti dinara, njegova realna apresijacija, što bi dodatno destimulisalo izvoz. Prema tome, ona inače korektna i dobra proklamacija da rast treba da se zasniva na porastu izvoza, kombinuje se sa nekonzistentnom politikom koja preko investicionog plana stimuliše domaću potrošnju, samim tim i uvoz. Time dovodi i do poboljšanja platnog bilansa.“

E: Neki ekonomisti već su upozorili da je ovakva promena prioriteta, znak da se teret slamanja inflacije pomera isključivo na NBS, koja sama neće moći da se izbori sa njom. Koje bi to posledice moglo da ima?

„Ne bi smelo tako da bude jer nije nimalo naivno reći ''inflacija je problem NBS a mi ćemo da guramo sa ekspanzijom'', jer će onda ona i dalje narastati sa svim svojim posledicama. A kod nas nije bilo adekvatne koordinacije između monetarne i fiskalne politike i to u situaciji kad imamo nesporno veliku javnu potrošnju.“

Oštre mere neodržive

E: Kako ocenjujete mere koje se preduzimaju za smanjenje inflacije i šta bi još, po Vašem mišljenju, moralo da se uradi?

„Narodna banka reaguje nekim od raspoloživih mera iz svog domena, povećava obaveznu rezervu i steriliše novac.

To su legitimne mere ali nisu održive na srednji rok, pokazala su i iskustva drugih zemalja koje su imale značajan priliv kapitala i pribegavale ovakvim merama. Ako se, pak, analiziraju same mere i njihovo doziranje ne može se zaobići ocena da to što radi NBS, propisujući obaveznu rezervu od čak 60 odsto za zaduživanje banaka u inostranstvu, skoro prohitabilno. To je oštra kontrola i oporezivanje banaka kako bi se destimulisale u dovlačenju sredstava iz inostranstva koja se potom ovde plasiraju.

Negativna strana toga je što poskupljuju krediti za sve uključujući i investicije za privatni sektor što bismo želeli da ne kočimo. Drugo, kad god su kontrole u pitanju uvek se nađe način da se one zaobiđu, bilo da se preduzeća zadužuju direktno u inostranstvu bilo da same banke pronalaze moduse za zaobilaženje obavezne rezerve. To onda otvara i pitanje koliko takva mera može da bude efektivna.

Što se druge mere tiče, povlačenja novca, ona je skupa. Naime, Narodna banka sa jedne strane emituje novac, otkupljujući evre a s druge prodaje svoje hartije od vrednosti kako bi povukla dinare, to je ono što se zove sterilizacija. To je skupo, jer NBS plaća kamatu od skoro 22 odsto na godišnjem nivou i tu se javlja još jedan problem: da bi povukla novac NBS daje taku visoku kamatu a to opet privlači sredstva iz inostranstva upravo zbog ovakvih visokih kamata. I onda taj mehanizam nikako da se zaustavi.

I treća stvar koju centralna banka u ovakvoj situaciji može da radi da bi izbegla veliki priliv kapitala u evrima je delovanje na kurs. To, međutim, nije dobro rešenje, pored ostalog i zato što ima posledice na platni bilans. Reč je o tome da bi se, ako NBS ne bi kupovala evre i intervenisala na deviznom tržištu, na plus strani moglo upisati da nema dodatne emisije. Ali, to bi dovelo do nominalnog rasta i još većeg realnog rasta dinara.

I sad, ako se uporedi prosečan kurs od januara do aprila, videće se da je dinar apresirao. U januaru je prosečan kurs, koji daje NBS bio 87,12 dinara za evro, a u aprilu 86,35 dinara, što znači da je vrednost dinara čak i nominalno porasla. Ako se uzme u obzir da je u međuvremenu inflacija u Srbiji bila veća nego u evro zoni, onda je vrednost dinara u tom periodu realno još više porasla.

Dakle, iako je guverner izjavljivao da Narodna banka ne koristi kurs za slamanje inflacije de facto je to, namerno ili ne, radila. Od septembra do aprila vrednost dinara je realno porasla za preko pet posto. Narodna banka je u tom periodu dozvolila blagu apresijaciju dinara i tako uticala na izvesno kočenje inflacije.“

Kada je bilans održiv

„I hajde sad da malo pretpostavimo moguće opcije. Da NBS uopšte nije kupovala evre i intervenisala ta apresijacija bi bila još veća. Naravno, postoji i opcija da je centralna banka mogla da kupuje i više evra i onda bismo imali depresijaciju dinara. Rekao sam već da to ima i svoje posledice, jer je naš bilans takav da imamo veliki deficit platnog bilansa i veliki suficit kapitalnog bilansa zbog značajnog priliva kapitala i investicija.

Uzima se da je neko pragmatično pravilo da je ukupan bilans održiv ako deficit pokrivaju strane direktne investicije, gledano na srednji rok. Polazi se od toga da su strane direktne investicije stabilne, kad jednom uđu ne mogu lako izaći, pa iako je deficit pokrivan sa otprilike saldom tih investicija, smatra se održivim. Kod nas je ovaj deficit veći od stranih direktnih investicija, pa se delom pokriva zaduživanjem banaka u inostranstvu, onim što unose u zemlju.

Ako se nominalnom apresijacijom još više poveća platni deficit, onda ćemo više da se oslanjamo na ovaj bankarski priliv a on je nestabilan. On lako može da se ''okrene'', ako se oceni da se ove u poslovnoj klimi bilo što pogoršalo, što može da nas gurne u potencijalnu krizu.

Ovo sam naveo da bih naglasio da imam utisak da će NBS voljno ili nevoljno, možda i uz pomoć već pominjane apresijacije dinara, nominalne i realne, pokušati da umiri inflaciju. Ako to bude put, to bi bio loš način da se problemi inflacije rešavaju.“

E: Šta je moguće preduzeti?

„Generalno gledano, državna potrošnja se mora dovesti u red, a to opet podrazumeva adekvatnu fiskalnu politiku, dok bi NBS morala da suzbije kreditnu ekspanziju. U okviru toga čini mi se da bi dobro bilo delimično ograničiti potrošačke kredite bar iz dva razloga. Jedan je što oni daju stimulans velikoj potrošnji, a drugi je preterano zaduživanje građana od kojih mnogi nisu ni svesni da je sve u evro znaku, da se može promeniti njegova vrednost i otplate postati znatno teže.

Ipak, u odgovoru na ovo pitanje vraćamo se na početak ovog razgovora, na onu priču o izmenjenim prioritetima i onome šta bi značila realizacija investicionog plana Srbije. Po mom mišljenju, idealna bi pozicija bila da se ovi privatizacioni prihodi, ta milijarda evra, sada ne troši kako bi se ta potrošnja odložila za kasnije. Sada imamo dovoljno tražnje u zemlji, pa nema potrebe povećavati je.

Taj novac treba sačuvati, moja je preporuka da se ne konvertuje u dinare nego čuva u evrima, a odatle se može unapred otplatiti deo naših dugova, ali onih na koje se plaćaju nešto veće kamatne stope. Tamo gde su kamate niske, to se ne isplati jer je u tom slučaju bolje imati rezervu. Dakle, i bez tog novca privreda može da radi na osnovu priliva i tražnje koji sada postoje. Uz pomoć kredita koji idu ka privatnom sektoru tamo će se proširivati postojeći ili graditi novi kapaciteti. I onda ćemo za godinu, dve ili tri imati dodatnu ponudu domaće proizvodnje što će omogućiti i smanjenje nezaposlenosti.“

Aranžman sa MMF

„Znači, ako se država sada uzdrži od dodatne milijarde evra ulaganja, tada centralna banka neće morati da povlači previše novca, da previše zateže, krediti će ići ka privatnom sektoru i on će početi da sam proizvodi. Kada se domaća tražnja iscrpi, onda država može da uđe sa nekim legitimnim investicijama, poput onih za puteve.

Problem je u tome što se ne razmišlja tako već se polazi od toga da se takvim investicionim planom mogu postići neki rezultati i ubrati po koji politički poen a problem inflacije prebacuje se na NBS. Narodna banka će onda da ukaže na generalni problem a to je velika javna potrošnja a onda će biti primorana da zateže dizgine, što će najviše da pogodi upravo privatni sektor.“

E: Dosta različito se tumači odluka o razduživanju od MMF-a i najava da se po svoj prilici neće sklopiti novi aranžman?

„Razduživanje i novi aranžman treba posmatrati odvojeno. Što se razduživanja tiče, mislim da bi to bio dobar potez jer su devizne rezerve sada značajno velike, a kamate koje se plaćaju Fondu su veće od onih koje bi se dobile na držanju rezervi u inostranstvu. Ali, ako bi to značilo, na drugoj strani, da se ne želi novi aranžman sa MMF-om onda je to zaista minus takvog razduživanja. Jer, dobro je da postoji takav aranžman pošto on doprinosi uvođenju reda i sprečavanju iskakanja iz nekih okvira ekonomske politike koji su zasnovani na čvrstim principima. Prema tome, dobro bi bilo da se sa Fondom sklopi novi aranžman.

Bez takvog aranžmana nema kontrole i mogući su neopravdani izleti. Setite se drugog kvartala 2004. godine, kada je ova vlada krenula sa ekspanzivnom fiskalnom politikom i onda je na leto došla Misija MMF i upozorila da to ne može tako i onda se to preokrenulo. Sada kao da se stvari ponavljaju.I sada su iste ideje da se opet krene sa ekspanzijom sa ovih milijardu evra. Ako ne bude te objektivne kontrole lako se može iskočiti, tim pre što nije jednostavno obuzdavati javnu potrošnju kad imate pare pored sebe.

Za profesionalne ekonomiste ne bi trebalo da bude dileme da je takva ekspanzija opasna na srednji rok. I još nešto, ako se sa tim ipak krene, bila bi to pre politička nego ekonomski racionalna odluka a posledice će se sasvim sigurno dobro osetiti.

Okviri

Treba se prisetiti Kejnza

"Realizacija najavljenog investicionog plana od milijardu evra mogla bi, u sadašnjim uslovima, da ima neželjene posledice. Prva bi bila dodatni rast tražnje, na ovaj koji već imamo. Deo tih sredstava išao bi na investicije u infrastrukturu, na primer, u puteve. To bi povećalo rast tražnje za materijalima, deo sredstava bi otišao na plate zaposlenih, a onda bi se to prelilo u potrošnju. I to je taj multiplikativni efekat, odavno poznat u ekonomiji. Zato je neobično kada ministar finansija tvrdi da porast investicija neće uticati na rast agregatne tražnje, već će imati samo pozitivan efekat. A zna se još od Kejnza, da to izaziva tražnju. Dakle, prve dve do tri godine ovakav plan bi imao efekat samo na tražnju. Tek posle toga, kada uđu proizvodni kapaciteti, to može da izazove efekat i na strani ponude i samim tim pokaže i svoju pozitivnu stranu", procenjuje dr Pavle Petrović.

Neizvesni efekti

"Smanjenje dažbina na plate koje se najavljuje od prvog januara 2007. je u principu dobar potez jer snižava troškove rada i stimuliše proizvodnju. Ali, tu postoji potencijalni problem, ukoliko to ne bude praćeno odgovarajućim smanjenjem javne potrošnje. Jer, smanjenje poreza, odnosno troškova rada, takođe će uticati na porast tražnje. Osim toga, nije mi jasno da li će to izazvati novi fiskalni deficit. U preliminarnim projekcijama koje se pojavljuju u Ministarstvu finansija, u poreskom memorandumu, tvrdi se da neće i da ćemo i dalje imatu budžetski suficit. Zato tu treba biti jako oprezan. I da ponovim - poželjno smanjenje poreza na plate moralo bi da bude praćeno odgovarajućim smanjenjem javne potrošnje jer bi to onda imalo neutralan efkat na tražnju", ističe dr Petrović.

Pouke iz SAD 70-tih godina

"Ne bi nikako valjalo da se visoka inflacija zadrži ove i naredne godine što bi značilo da se već odomaćila. Tada više ne bi bilo dovoljno smanjivati tražnju nego bi usledila dodatna i to veoma oštra zatezanja jer bi inflacija već počela da se ugrađuje u odluke privrednika za narednu godinu. Zato nije loše prisetiti se Amerike 70-tih godina kada se pokušavalo, uprkos većoj inflaciji za njihove prilike, da se stimuliše tražnja. To je ta ideja, važnija je zaposlenost nego inflacija i onda se završilo u stagflaciji - inflacija je bila visoka a proizvodnja je počela da pada jer su svi nastojali da ugrade inflaciju u cene", podseća dr Petrović.

Katarina Sekulić