Jabuke za rusko tržište

Naša preduzeća danas rade znatno pripremljenije, uz bolji marketinški nastup i odgovarajuću ambalažu. I rezultati ne izostaju. Ove godine po prvi put se i u statistici pojavio taj rezultat - na osnovu ugovora sklopljenog na jednom od sajmova svežeg voća u Nemačkoj prvi put je došlo do izvoza svežih jabuka u Rusiju, kaže za „Blic“ Jasna Matić, direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), koju je Svetska banka svrstala među osam najboljih agencija za promociju izvoza u više od 120 zemalja u razvoju. Rusko tržište je i dalje jedna od najvećih neiskorišćenih šansi srpske privrede.

- To je tržište na koje su naše firme doskora čak i nerado gledale, a kamoli pokušavale da na njega prodru. Mi imamo suficit jedino sa Bosnom i Makedonijom koje naše firme doživljavaju slično kao domaće tržište. Ali imamo pozitivan trend i sa Italijom, što je rezultat velike aktivnosti italijanske vlade, bivšeg ali i sadašnjeg ambasadora ove zemlje. Da li to znači da je u slučaju Rusije ta vrsta diplomatske pomoći izostala?

- Tačno. Za razliku od Crne Gore gde su ruski investitori veoma prisutni, mi čak i nemamo nekih ruskih investicija, osim u slučaju „Beopetrola“, a imamo ogroman deficit sa Rusijom. Često se čuje, najviše iz ruske ambasade, da niko ne zove ruske investitore. Ali ni druge niko ne zove, nego sami dolaze i podrška se pruža svima.

Rusko tržište je jedno teško tržište, velika je konkurencija, uslovi poslovanja su dosta komplikovani. Iz naše perspektive, mi znamo da je znatno teže organizovati sajam u Moskvi, nego sajam u Frankfurtu. Šta najviše nedostaje našim firmama da bi se više pojavljivale na stranim tržištima?

- Imamo dve kategorije. Jednu čine male firme koje su aktivne i ambiciozne, ali nemaju kapacitet, ni ljudski ni proizvodni, da mogu da zadovolje narudžbine ozbiljnih kupaca. Ali polako i ove firme rastu i nadamo se da će biti bolje. S druge strane, imamo društvene firme koje posluje relativno uspešno, ali ne shvataju da svaka prilika mora da se iskoristi. To su ljudi koji kad odu na sajam sednu i čekaju da neko dođe da ih pita šta nudite. Pored poljoprivrede, u kojim još sektorima vidite izvoznu perspektivu?

- Jedan od življih je sektor informacionih tehnologija. Naši ljudi imaju tehničko znanje koje je jedinstveno pozicionirano. Parče softvera koje naši programeri urade posle bilo ko u svetu može da popravlja i doteruje, dok npr. programeri iz Indije imaju stil razmišljanja koji onemogućava da posle bilo ko radi na tim proizvodima jer je teško razumeti šta su oni tu zamislili.

Zapadne firme vole sa nama da rade, dovoljno smo disciplinovani, ali i dovoljno kreativni za menadžerske pozicije. Italijani najviše vole taj naš kvalitet i vrlo retko dovode svoje ljude da rukovode, sasvim su zadovoljni lokalnim rukovodiocima. Slično je i sa Slovencima za koje je ovo manje-više domaće tržište. „Gorenje“ je jedan od takvih primera, oni će biti veliki izvoznik.

I SIEPA u svojim materijalima pominje primer Irske, koja je svoj razvoj bazirala na velikim ulaganjima u obrazovanje, a u našem nacionalnom investicionom planu obrazovanju je namenjeno svega 30 miliona dinara.

- Irska je sjajan primer, ali nije stopostotno relevantna. Zatečena situacija kod njih i kod nas veoma se razlikuju. Oni su oduvek bili siromašni i imala veliki odliv mozgova. S druge strane, imali su jako mladu populaciju i visok natalitet i kada su ulagali u obrazovanje zaista su napravili pravi korak. Kod nas je situacija obrnuta, mi nemamo ni visok natalitet ni mladu populaciju, a imamo odliv mozgova. Nema sumnje da moramo više da ulažemo u obrazovanje, ali u NIP-u nije bilo više projekata. Mi smo do skora imali problem nedostatka para, a sada je problem da nemamo ljude i projekte. To nam se dešava i sa Svetskom bankom, čije izuzetno povoljne zajmove ne trošimo dinamikom kojom treba da se troše jer nemamo potrebne kapacitete.