REM KOD SRBA

Kao reprezentativ MASCOM korporacije bio sam na večeri sa Mikeom, Peterom i Michaelom. To kažem samo da bih Vas nervirao, jer ste Vi sa njima i dalje „na REM“. A kako ćete me mrzeti iovakionako, bolje da ja odaberem razlog. Pored njih, od gostiju iz inostranstva, tu su bili i Bertis, njihov menadžer i Bob, menadžer turneje. Goste iz Srbije držim u tajnosti.

Peter Buck je najveća faca. Jedan od ličnih hajlajta večeri bio je kada je sa mnom započeo priču o hungaro-finskoj grupi jezika. Peter, prema sopstvenim rečima, ne govori jezike, ali veoma voli da čita o njima. Michael Stipe „stavlja kupus“ (jel se to tako kaže?). U želji da mu objasnimo šta je to Svadbarski kupus, on je nama, zapravo, ispričao kako ga on pravi- kaca, slaganje, kamen odozgo... (Jebote) isto kao i mi! „Ali ne tako dobro kao gazda-Rade“. I to sve od čoveka koji boji lice tamnozeleno. Mike Mills nije upadljiv, ali je beskrajno ljubazan.

Peteru Bucku su se dopali albumi Kasabian, Libertines, Low, zatim Josepha Arthura koji je sa njima na turneji (u nekim dalekim, ali nama još daljim zemljama). Michael Stipe, kao i moj šef i ja, ima strah od letenja. Sugerisao nam je šampanjac za sanaciju problema. Veći deo vremena, Mills, na žalost, ostaje izvan mog audiokruga.

Kako je veče odmicalo, imali smo dovoljno vremena da prokomentarišemo i kontraverzni slučaj Stipe (čita se S-t-i-p-e) koji se odigrao u susednoj republici Hrvatskoj. Bratskosestrinsku ostavinsku raspravu „svega na ovom svetu“, između ova dva naroda razrešili smo tako što smo ih upoznali sa tim da ako je Stipe njihov, onda su Pero i Mića naši. Pero nije imao ništa protiv. Moram ovde da napomenem, zbog gnjecavih publikacija kakve borave na našim kioscima, da je sve bilo komentarisano k-r-o-z šalu uz opšte uvažavanje ironije kao pojave.

Na kraju večeri superstarovi odlaze u hotel taksijem, pozdravljaju se sa nama kao sa simpatičnim turistima koje su danas upoznali na plaži, ali toplije od toga. I ja se pitam kako onda izgledaju obični ljudi.

Sada se vraćam na koncert da bih podelio sa Vama dve opservacije. Obe mahzively zanimljive.

Prva se odnosi na to sa koliko dobre volje i još boljeg razumevanja su Srbi primili balade poput Everybody Hurts, Drive i Nightswimming. Obzirom na naš rejting na listi naroda koji bi najradije sebi prekratili muke, možda razloga za zabrinutost i nema. Ipak, bilo je dirljivo deliti taj trenutak sa hiljadama mladih ljudi...

Druga stvar- palo mi je napamet kako bi bilo super da REM svoje najveće hitove izvode u prošlom vremenu, jer oni su već odavno deo Velike Istorije. Tako bi imali: It Had Had Been The End Of The World (As We Have Had Knew It), Driven, Orange Crushed, Nightswam, Lost My Religion, What Was The Frequency, Kenneth, This Went To The One I Loved, Imitated Life itd. U tom slučaju možda bi mi, građani Srbije, uspeli da nadoknadimo deo velikih (istorijskih) trenutaka koje smo uveliko propustili na velika vrata.

Hvala vam, REM. Posebno hvala Mikeu, Michaelu i Peteru.