Pozorište se pravi od nas samih

Jagoš Marković, reditelj, poznat između ostalog i po tome da ima više nagrada nego godina života, u Beogradskom dramskom pozorištu režira komad Artura Milera „Bluz za Mesiju“. U predstavi čija je premijera krajem oktobra igraju Dragan Petrović Pele, Dragan Bjelogrlić, Ljubinka Klarić, Aleksandar Srećković Kubura, Stefan Kapičić, Marko Živić i drugi.

Otkud opredeljenje za komad „Bluz za Mesiju“ Artura Milera?

- Ključno pitanje ‘oćemo li u kal primitivizma, varvarizma još dublje no smo, ili gore, nadviše, u duhovnost. Stajanja u mestu nema! Napred ili nazad. Jer kad stojiš u mestu, toneš. Osećam da je sada čas da se to opredeljenje desi. Jer duhovnost, iliti ljubav, bivaju izgnani iz ovog sveta. Seks je za životinje, a vođenje ljubavi za ljude. Ne vidim po spotovima, bilbordima, medijima afirmaciju ljubavi. Niti duhovnosti. Vidim turbofolk, silikone, pločice, zlatne grivne. Vidim da je „Mesija“ metafora za duhovnost, ljubav, a da ga ovi u komadu i ovi u životu vuku dole, s njim i narod. Ali odrasli su odgovorni za sebe. Ali vuku i ove mlade. To me pogađa, to je bio okidač da radim ovaj komad. Osim želje da radim na sceni Beogradskog dramskog posle 20 godina kada sam radio „Čarapu od sto petlji“ Aleksandra Popovića sa Žižom Stojanović, Žikom Milenkovićem, Boletom Stošićem. I bilo mi je odlično. Kao i sad. Samo mi je tad bilo lakše. Bio sam niko i ništa.

Ova ekipa sada?

- Stvarno smo uzleteli. Visoko. I šibamo prema istom cilju. Zemlju često ne dodirujemo, i to je dobro. Sreća, Beogradsko dramsko pozorište to omogućuje. Imao sam dekor gotov za prvu mizanscensku probu. U pozorištu imaju svi dati sve. Ono se pravi od nas samih. Na svaki način. Ako uprava to ne drži - ne biva. Ne možemo ni hodati ni leteti. Možemo razgovarati. A to me ne zanima. Teatar ne staje u reči.

Komad je adaptiran i u napomeni stoji da se radnja odvija u Srbiji u vremenu koje preti da će doći?!

- Pa preti da će doći. A i dolazilo je. Otvorite novine. Ja nemam snage da to činim svaki dan. Ne govorim iz morala, već iz osećanja reda, ako hoćete, iz instinkta i zdravlja. Ovo je bolesno društvo. Ovo je bolesna planeta. Mi ćemo izumreti ako ovako nastavimo. Nema ničeg više što vodi zdravom, normalnom poretku.

Vaš rediteljski rukopis karakteriše i strastvenost, maštovitost, prisustvo raznovrsnih ukrasa... Može li se na takav način raditi ovakav komad?

- Ne. Ovde donosim moju veru, okrutnost i duhovitost. Ah, ti moji „ukrasi i mašta“. Teatar vam je i stvar čula. I podsvesnog. Inače bismo pisali letke sa konceptom i idejom i bacali ih po gradu. O hemiji je reč. Ali ako mislite da mašta pripada samo baroknom ili kinder teatru, a da prave, „intelektualne“, ozbiljne predstave maštu ne trebaju - ja ne mislim kao vi. Mislim da je maštovitost samo izraz, sveden ili raspojasan, svejedno. Mašta je i u decentnom kriku i u lavini. Ali u suve, bezosećajne, nemaštovite predstave isti takvi upisuju ono čega nema, jer im je sve jasno, jer ih ništa ne zbunjuje i ne uznemirava. Tako se mašta dovede gde je jeftina roba. Onda tu stavite muziku i sve što u reči ne može stati. Stavite iracionalno, onostrano. Bacite Junga na lomaču i gledajte tzv. intelektualne, predvidljive predstave. I publiku, naravno (smeh).

U jednom od scenskih rešenja kasapin koji melje meso i šef države se na isti način pojavljuju pred publikom - kroz rupu. Ukazujete li vi to na neki njihov zajednički imenitelj?

- Pa naravno. Koliko je ljudi i duša i tela otišlo u ovim ratovima. Diktatori u sprezi sa medijima i ovima i onima samleše više ljudskog mesa nego Šekspir u svim hronikama zajedno. Ne sme se zaboravljati. Veliki Simović u „Čudu u Šarganu“ kaže: „Tebe je nesreća džabe zadesila“. Pa jest’ ako nisi ništa iz nje naučio, oljudio se. Nema guranja pod tepih, „đelo na viđelo“ - što bi rekla Podgoričanka Mikelja Kusa.

Jedno od ključnih mesta u komadu jeste raspeće Mesije koje treba da se odigra pred TV kamerama svetskih medija sa sve ugovorenim reklamama koje donose gomile evra. Slika realnosti?

- To nije nikakav Mesija. To je čovek od krvi i mesa. Redak jer bezmerno voli, pošten i darovan sa par veština koje mislim da su za monahe sa Tibeta isto što i za karatistu „maja geri“. Ne razapinju oni Mesiju (!), već smrtnika što leči bolesnu decu, to je i metafora za spas kojeg ljudi odbijaju, a koji je pre svega u nama. To je onaj što leči i ne traži ništa za uzvrat, ali jedni bi da ga ubiju, a drugi da zarade na njegovoj smrti. To jeste realnost. Česta pozicija davaoca leka. Naravno, ne u svakom slučaju. Ima i drugih. Pravih. I u komadu i u životu. I biće ih uvek. Ja verujem. I znam.