Banke: Mala bara, malo klijenata

U bankarskom sistemu Srbije od početka ove godine događaju se dve čudne stvari: jedno je činjenica da su domaće banke, uključujući i one koje posluju stranim kapitalom, prema izveštaju o bilansu uspeha za prvih šest meseci ove godine, u velikom broju slučajeva pretrpele gubitke, ili im je dobit simbolična, tek tolika da ne ostvare minusni saldo.

Ukupan gubitak bankarskog sektora Srbije iznosi blizu 61 milijardu dinara, preciznije: 60.904.383.000 dinara. Tačno je da lavovski deo toga, čak blizu 54 milijarde, otpada na Vojvođansku banku, koju je država, uprkos tome, prodala za 385 miliona evra EFG Eurobanci. Čak i kad se ova banka isključi, (preostali) gubitak, od sedam milijardi, veći je od ukupne dobiti koja iznosi (svega?) četiri milijarde dinara.

Druga stvar je malo manje čudna, štaviše mogla bi se uzeti kao razumljiva: o rezultatima bankarskog sektora Srbije niko ne želi da govori, bar ne javno - ni bankari, niti Narodna banka. Obe strane, kako se čini, imaju neki interes da se u ovom trenutku oko toga ne diže prašina. Tako su naši sagovornici pristali da govore, ali da se javno ne eksponiraju.

Uzroci

Kad se razmatraju razlozi za gubitke, odnosno slabe rezultate banaka (uz nekoliko izuzetaka) naši sagovornici iznose različita objašnjenja. Obrazloženje koje svi prvo pominju, jesu mere monetarne politike, odnosno pokušaj Narodne banke Srbije da podizanjem kamatnih stopa destimuliše preterano kreditiranje i da u krajnjoj instanci snizi inflaciju, što je njena zakonska obaveza.

NBS destimuliše uzimanje novca iz inostranstva (zaduživanje u inostranstvu) za potrebe domaćeg kreditiranja i uvodi visoku obaveznu rezervu za takve plasmane. Centralna banka odavno govori da je najracionalniji izvor novca domaća štednja, umesto da se on jednostavno unosi iz inostranstva tako što se plaća kamata od, recimo, tri odsto, a onda se ovde plasira četiri-pet puta skuplje.

“Svi to znaju da rade i to je daleko lakše nego da se ovde radi, da se prikuplja štednja, da se bori za svaki evro”, samokritičan je jedan naš sagovornik. Zato su se pojedine banke sada sa reklama za kredite naglo prebacile na, manje ili više uspele, reklame za štednju - treba nabaviti novac za plasmane na najpovoljniji način.

Zato se, takođe, neke banke hvale da imaju visok nivo štednje i jednim udarcem ubijaju dve muve: promovišu sebe kao kuću od poverenja i obezbeđuju sebi dobre izvore.

“Svi koji su u plusu, imaju domaće izvore novca. To se odnosi i na pojedine sada strane banke koje su pre prodaje bile domaće i imaju štednju, kao i stare klijente”, kažu pojedini bankari. Sa druge strane, banke koje su došle na ovo tržište i upale u sada već oštru konkurenciju, pokušavale su na sve načine da zauzmu što bolju poziciju i privuku što veći broj klijenata.

Mada će svaka banka zvanično tvrditi da joj je stepen naplate kredita iznad 98 odsto, sve se češće dešava da se krediti ne vraćaju ili se vraćaju otežano, jer su odobravani bez čvrstog obezbeđenja. Čim se kredit reprogramira, on upada u rizičniju kategoriju.

Neke banke svesno su išle u gubitke i to su ukalkulisale kao trošak, da bi se što bolje pozicionirale na tržištu. Kad se uzmu u obzir i strani izvori, za koje je propisana obavezna rezerva od  60 odsto, i to mora da se uračuna kao trošak. Jedan od naših sagovornika kaže da banke nisu mogle ipak sve ove troškove da prebace na klijente - nešto su morale da “progutaju” i same, pa i po cenu gubitaka.

Postoji još jedan razlog za gubitke, priznaju neki od naših sagovornika: pojedine banke koncentrisale su plasmane kod nekoliko velikih klijenata koji su po kategorizaciji Narodne banke sumnjivi. “I tu mora da se radi - umesto da se nađu tri velika klijenta i na njima živi, treba da se krene i da se traže manji klijenti. Onda je i rizik manji”. Sa ovim se ne slaže drugi bankar; on smatra da je ovo tržište ipak malo i uglavnom podeljeno, pa se sad dospelo u čuvenu situaciju “mala bara, puno krokodila”. Mogu da “deru” klijente, a opet su u gubitku.

Ne slažu se, međutim, svi da banke u Srbiji “deru” klijente. Da je to tako, kažu protivnici ove teze, onda ne bi imale gubitke. Ovde je sada glavno pitanje - kome uopšte da plasirate novac, i kad ga imate. Kad bi se, recimo, pojavila neka multinacionalna kompanija koja bi kupila, na primer, NIS, ne bi bio problem da joj se odobri garancija ni za 500 miliona evra, smatra jedan od ovdašnjih bankara. Ali jeste problem kad odobrite nekom velikom javnom preduzeću, na primer, veliki kredit, pa ga centralna banka svrsta u rizičan i obaveže banku na rezervaciju od 25 ili 50 odsto.

Kad se videlo da među preduzećima nema previše prostora, banke su se okrenule građanima. A ovi, gladni kredita, nisu u početku ni pitali koliko to košta. Mnogi su platili i danak neiskustvu: u zemlji u kojoj se više od decenije nije mogao dobiti nikakav kredit (osim privilegovanih koji su dobijali specifičnu vrstu kredita koji se obično ne vraćaju) ljudi nisu ni imali parametre, niti potrebno iskustvo na osnovu koga bi procenili šta je skupo.

Zahvaljujući blagovremenom osnivanju Kreditnog biroa (za razliku od Hrvatske) izbegnuto je masovno prezaduživanje ljudi i srljanje u kredite koji posle ne mogu da se vrate. Bankari sada imaju sledeću računicu: ako u Srbiji tri miliona ljudi ima neka redovna primanja, ako prosečna plata iznosi oko 300 evra, a kreditom se može opteretiti trećina plate (izuzev stambenih kredita koji kod nekih banaka mogu da opterete polovinu primanja) znači da se prosečan zaposleni može zadužiti po 100 evra mesečno.

Prema podacima Kvartalnog monitora, koji izdaje FREN, ukupna zaduženost po stanovniku na kraju prošle godine iznosila je 200 evra. To je znatno manje nego u Hrvatskoj, recimo, ali po zaposlenom to je već 700-800 evra što s obzirom na skromnost prosečne plate govori da nema mnogo prostora za dalju ekspanziju zaduženja. Zato sad postaje moderno refinansiranje, što je u suštini “presipanje iz šupljeg u prazno”.

Iako iz svega može proizaći zaključak da su gubici poslovnih banaka kolateralna šteta namere centralne banke da snizi inflaciju, bankari su ipak spremni da priznaju da guverner Jelašić ima sasvim mali manevarski prostor. Ali zato smatraju da on u stvari “juri svoj rep” i na kraju može da postigne kontraefekat: ako se merama Narodne banke izazove povećanje cene kredita, to se neminovno prevaljuje na preduzeće kome automatski poskupljuje proizvod.

Ono onda mora da poveća cenu, a to gura naviše inflaciju i - prema ovom scenariju - tako propada glavni cilj Narodne banke. S obzirom na ovogodišnje podatke o kretanju inflacije, a najnoviji govori da smo u avgustu imali deflaciju od 0,2 odsto, to se, međutim, još ne događa.

Alternativa

Šta je alternativa, pitali smo kritičare, i dobili sledeći odgovor: država bi morala da razmišlja o povećanju tržišnog kapaciteta, o tome kako da se poveća proizvodnja, ali i usluge koje u tranzicionim zemljama sve više rastu. Vlada mora, paralelno i koordinirano sa Narodnom bankom, da napravi strategiju kako da strani kapital ulazi preko banaka, a ne da svako brine samo o svom resoru. 

Ovako, strane centrale će jednog dana da pitaju svoje banke u Srbiji - zašto i dalje da ovamo šalju novac, kad se ovde ne zarađuje kao što je planirano, nego se još i gubi.

Ovde dolazimo do druge vrste objašnjenja nastale situacije. Pojedini bankari, na pitanje šta će da kažu svojim šefovima u centralama kad treba da obrazlože bilanse za prvih šest meseci, odgovaraju da njima i neće poslati te bilanse.

“Rezervacije koje primenjuje NBS nisu po međunarodnim standardima, jer posebno strane banke puno finansiraju firme za koje su potrebne velike rezervacije. To se odnosi i na preduzeća iz privatizacije i na ‘green field’ investicije, kojima treba nekoliko godina da naprave rezultate koji bi ih svrstali u višu kategoriju i time ukinula ili smanjila rezervisanja. Pojedine firme na početku rade sa planiranim gubitkom”, kažu naši sagovornici.   

Obavezna rezerva se u izveštajima banaka prikazuje i po međunarodnim standardima, ali su rezervisanja u Srbiji različita od međunarodnih standarda, tvrde bankari: po međunarodnim standardima za ćerke firme stranih preduzeća nije potrebno rezervisanje, jer se krediti koji im se odobre ne računaju kao rizični plasmani. Po domaćim standardima računaju se kao rizični, ispostave stranih firmi tretiraju se kao nova preduzeća i samim tim rizična, a ne uzima se u obzir finansijska snaga matične kompanije.

Ako hoćemo da Srbija što više grinfild investicija, ovo mora da se promeni, smatraju bankari, jer ovako na svaki takav kredit mora da se izdvoji rezervacija od 25 ili 50 odsto. Kad bi NBS promenila propise i uskladila ih sa međunarodnim standardima, i bilansi banaka bili bi drugačiji. Ni tu, međutim, ne može bez problema - i prošle godine važili su isti uslovi, neusklađeni sa međunarodnim standardima, pa su finansijski rezultat bili bolji. Očigledno, nije problem (samo) u računovodstvu.

Raste štednja

Bankarski sektor u Srbiji u 2005. godini rastao je po stopi od 46 odsto, što je iznad proseka u regionu centralne i istočne Evrope, ocenila je austrijska Rajfajzen banka. Rast u Srbiji izazvala je pojačana konkurencija, usled ulaska novih banaka kroz privatizaciju i preuzimanja. Plasmani stanovništvu u Srbiji prošle godine uvećani su za 79 odsto, najviše zahvaljujući rastu hipotekarnih kredita.

Prema oceni analitičara Rajfajzen banke, u Srbiji su plasmani stanovništvu u prošloj godini iznosili 7,7 odsto Bruto domaćeg proizvoda, što je još daleko ispod proseka zemalja u okruženju, pošto u Hrvatskoj iznose 34,4 odsto BDP-a, u Bosni i Hercegovini 23,3 odsto, a u Bugarskoj 14,7 odsto BDP-a. Zato je štednja stanovništva rasla brže nego u okruženju i uvećana je za 57 odsto. Ona je, međutim, još ispod proseka zemalja Srednje i Istočne Evrope.