Država gradi gde privatnik neće

Kako je to kritičarima ovakvog rasporeda sredstava dobijenih uglavnom prodajom Mobija 63 i dve poslovne banke u većinskom vlasništvu države pokušao da objasni idejni tvorac NIP-a ministar Mlađan Dinkić, u manji broj projekata od ukupno 2.000 otići će gro sredstava dok će za veći broj projekata biti dovoljna i samo trećina ukupnih para. Za obrazovanje, stanogradnju, unapređenje standarda građana, unapređenje rada državne uprave i Kosovo i Metohiju, biće izdvojeno po 2 do 9 odsto ukupnih sredstava, dok se za tri prioritetne namene taj procenat kreće između 23 i 26.

Ako je suditi po tome kako je domaća stručna javnost reagovala na prve vesti o pripremi NIP-a, konačna verzija je upravo u skladu sa njihovim ocenama. Ekonomisti su, naime, tvrdili da ako već para ima onda država mora da investira tamo gde to privatni sektor neće ili nerado čini. Dakle, u saobraćajnu infrastrukturu, pri čemu prioritet mora da bude Koridor 10. Za ove namene je u NIP-u na kraju izdvojeno 436,6 miliona evra, s tim što će i sve pare koje eventualno budu obezbeđene kroz sistem zamene našeg duga za investicije, što je suština zahteva upućenog poveriocima Pariskog kluba, biti usmerene u iste namene i zaštitu okoline što je normativ bez koga nema govora ni o jednom projektu u EU.

Iznenađenje zato predstavlja reagovanje Upravnog odbora Privredne komore Srbije (PKS) čiji su članovi raspravljajući o NIP-u istog dana kada je on usvajan između ostalog ocenili da su prevelika izdvajanja za putnu privredu i da je bilo bolje da su sredstva za obnovu putne infrastrukture obezbeđena koncesijama, a da su ova sredstva direktno uložena u privredu. Čak je navedeno i konkretno da je trebalo sredstva iz NIP-a usmeriti na povoljnije kredite kojima bi se finansirali veliki sistemi, poput Zastave, koji zapošljavaju veliki broj ljudi, uz pitanje ko će biti odgovoran ako se uložena sredstva u usvojene projekte ne multipliciraju.

Slične primedbe dva dana su odjekivale i sa skupštinske govornice. Poslanici Srpske radikalne stranke su pokušavali da na svaki način dokažu da je NIP čista "laž i prevara" i isključivo instrument u predizbornoj kampanji G 17 plus i njenog čelnika Mlađana Dinkića. Sve što su kao kritiku na NIP izneli moglo bi da se svede na nekoliko osnovnih teza. Prva je da ako već para ima onda treba da ih dobiju građani i to oni najugorženiji, recimo penzioneri, jer oni "crkavaju od gladi pošto su im Gordana Matković i ovi koji su sada na vlasti oduzeli i njihove penzije i dostojanstvo". Druga je da pare treba dati bez ikakvih kamata privredi, jer ona i onako ne može da se zadužuje kod "ovih zelenaških banaka koje su doveli u Srbiju Dinkić i Jelašić", a prosto vapije za sredstvima.

Kada se sabere ono što se čulo u srpskom parlamentu i ono što su izrekli predstavnici "velikih sistema" u PKS lako bi se mogao steći utisak da se nalazimo negde u devedesetim godinama prošlog veka kada je bilo sasvim normalno da se državnim subvencijama održavaju u životu naši takozvani giganti i veliki sistemi, a plata od 80 i penzija od 40 maraka vrhunac uspešnosti politike na vlasti. Možda se može prigovoriti Ministarstvu finansija da je moglo i drugojačije da izabere projekte koji su ušli u NIP, ali mu se sigurno ne može zameriti to što je čitava ideja NIP zapravo u tome da pare koje su dobijene od prodaje državne imovine budu uložene u novu državnu imovinu. Ako se ulaže u putnu privredu to i dalje ostaje vlasništvo države, a isto važi i kada je reč o bolnicama, domovima zdravlja, bazenima, sportskim terenima. To su objekti koji po pravilu nisu profitabilni, pa zato i nisu atraktivni privatnim investitorima. Koncesije možda jesu rešenje za neke saobraćajnice u Srbiji, ali iskustvo zemalja koje su na taj način probale da izgrade svoju putnu mrežu nisu baš najpovoljnija. Mnogo je lakše reći da puteve treba graditi kroz koncesije nego to i obezbediti.

Izvesno je, međutim, da Srbija ne može da čeka sa uređenjem saobraćajne infrastrukture ako želi da godišnje podiže GDP za 7 odsto. Da bi osigurala taj rast njoj su potrebne direktne strane investicije od najmanje 2-3 milijardi evra godišnje. Da bi te investicije privukla, država mora da stvori određene uslove, a prvi među njima su dobri putevi kroz Srbiju.

Prema nekim računicama Ministarstva finansija država godišnje mora da izdvoji iz svog GDP bar 5 odsto za kapitalne projekte ako želi da nadoknadi ono što je propustila 90-tih godina prošlog veka. Tačnije da iz svog budžeta izdvoji bar 25 procenata za investicije. Ta četvrtina budžeta, međutim, ne sme da ode u subvencije onima koji nemaju perspektive.

Čini se da je to jako dobro shvaćeno u pripremi NIP-a, pa je 385 miliona evra namenjenih podsticanju privrednog razvoja zapravo namenjeno razvoju industrijskih zona i industrijskih parkova, investiranju u nerazvijena područja, razvoj komunalnih delatnosti, osnivanju poslovnih inkubatora, ali i kreditiranje početnika, mikro kredite, podsticanje izvoza i privlačenje SDI.

Praktično, sve je podređeno u ovom sektoru stvaranju što povoljnijih uslova za dolazak investitora i otvaranje što više novih radnih mesta. Konačno, da li se NIP može smatrati predizbornim instrumentom ili ne? Svakako on to može biti, ali koliko to u najvećem delu zavisi od toga kako će početi njegova realizacija. Bilo bi zaista dobro ako bi se obistinile reči ministra finansija Mlađana Dinkića da će "NIP nadživeti bilo koju stranku i pojedinačnu Vladu" i da promena na kormilu države neće značiti zaustavljanje započetih projekata.