Mujo i Rajko

U razumljivom jedu zbog sporije liberalizacije društva od onoga što su bila njegova očekivanja, Rajko Danilović, advokat, čovek nesporno šarolikog i velikog životnog i političkog iskustva, u ponedeljak, u prvoj ovosezonskoj emisiji „Kažiprst” na radiju B 92, izjavio je, doslovno citirano: „Imate štampu koja je potpuno kontrolisana, u kojoj su dve trećine urednici iz Bosne.”

Mašala, što bi rekli Bosanci. Sa gospodinom Danilovićem delim utisak da nam je štampa na niskim granama, da nam mediji nisu baš kredibilni, da često pišu po nalogu političkih elita, ekonomske moći, raznih interesnih grupa – od kulturnih do bezbednosnih klanova, svesno i još češće iz neznanja... Ali, kakve veze s tim imaju Bosanci?

Nije da nema urednika koji bi zbog prodatih hiljadu primeraka tiraža ili jednog procenta rejtinga gledanosti prodali i rođenu majku, a kamoli da ne bi izneverili principe profesije kojom se bave; nije da nema onih koji svoje konvertitstvo plaćaju novim prekomernim i neukusnim dodvoravanjem onome što misle da misle ovi što su sada na vlasti; nije da se medija nisu, ponegde, dočepale i neznalice... Ali, kakve veze s tim imaju Bosanci?

Zašto bi baš oni bili podložniji svim ovim manama, zašto su Bosanci manje otporni, po mišljenju Rajka Danilovića, na virus koji uništava sistem objektivne, odgovorne i odmerene štampe? Da li bi nam mediji bili bolji kada bi licencu za uređivanje dobili samo Srbi, rođeni u Srbiji, i Englezi, na primer, ma gde bili rođeni?

U sredu sam bio na nekom ručku gde je bilo podosta i glavnih urednika i gotovo sam pao u iskušenje da neke od njih, za koje ne znam odakle su, pitam da nisu iz Bosne, ne bih li na licu mesta dokazao ili opovrgao teoriju advokata Danilovića da uredničko poreklo ima veze s mogućnošću da se štampa kontroliše. Pretpostavljam da ih je, uz sve poslove koje ima, gospodin Danilović, nekako prebrojao uvidom u knjige državljanstva i krštenice, ili on misli da u Srbiji ima samo pet medija, jer je tek za troje glavnih urednika, u nedostatku boljih argumenata o njihovom radu, u javnosti, bolje reći javnoj čaršiji, isticano da su bosanski „oriđinali”, s jedva odsutnim nagoveštajem da je reč o tipovima koji bi opet ubili nekog prestolonaslednika, pa da se zarati...

Od ozbiljnih ljudi ne očekujete neozbiljne argumente u tako važnoj stvari kao što je medijska slika Srbije, koja, ponavljam, nije dobra, ali je valjda takva iz drugih razloga a ne zato što medije vode jataci Ratka Mladića i korektori literarnog opusa Radovana Karadžića, protivnici svih oblika reformacije srpskog društva, kakvim se, odnekud, iz diskursa srpske neoliberalne čaršije, imaju smatrati svi Bosanci.

Ovakav oblik generalne optužnice najmanje bi se mogao očekivati od advokata čija se pamet vežba na konkretnim slučajevima a ne na generalizacijama kojima su skloniji političari, mada će se, oni pametni, čuvati olakih ocena i teško da će reći da nam je advokatura mafijaška zato što su dve trećine pravozastupnika Srbijanci.

Ovakvo pomeranje težišta rasprave o uređivačkoj politici, kao i o svakoj drugoj politici, stvara trajni šum koji je dugo ometao da se ostvari ono čemu, nesumnjivo, teži i Rajko Danilović. Naime, uvođenje stereotipa u javni govor pothranjuje onu vrstu slepe strasti koja na argumente gleda s prezrenjem, a raspravu svodi na prepucavanje i blaćenje onog ko se ne slaže sa vama.

Advokat je, u stvari, u boljem delu svog radijskog nastupa govorio o temi – diktatura mišljenja, što je jedna globalna, svetska tema, narasla s revolucijom informatičkog društva i pod neprestanom paskom liberalne javnosti – od Vašingtona do Moskve – za koju bi Srbija morala da bude životno zainteresovana zbog prethodnih višedecenijskih loših iskustava i zbog sadašnje navade raznih interesnih grupa da ostvare kontrolu nad medijima zarad ostvarenja svojih političkih i/ili ekonomskih ciljeva. U neprestanoj borbi između vlasti i interesa javnosti mediji u Srbiji plaćaju cenu koja će se dugoročno odraziti i na ugled profesije do koje mi je stalo, ali nekako mi se čini da nije dovoljno da te „dve trećine” vratimo preko Drine i da je pred nama, uključujući tu i advokata Rajka Danilovića, teži put – da pazimo šta govorimo.