Život u vakuumu

Predstava pozorišta „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca, osvojila je brojne nagrade, velike simpatije publike i dobre kritike. Sada je dramski tekst dobio i formu filmskog scenarija (koscenarista Dejan Kraljačić), a snimanje istoimenog filma u režiji debitanta Ivana Živkovića i pod okriljem nove producentske kuće „Eye to eye“ (Goran Šušljik i Nebojša Glogovac) počinje 25. septembra.

Glumačka postava, uz izmene koje se odnose na dva ženska lika, ostaje ista. Dakle: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Josif Tatić, Vojin Ćetković, Damjan Kecojević. Za razliku od predstave, u film je uvedena i uloga majke glavnog junaka koju tumači Jelisaveta - Seka Sablić, a Milicu igra Suzana Lukić.

Lik Ivana igra Nebojša Glogovac koji je za ovo teatarsko ostvarenje dobio Sterijinu nagradu i „Mišu Žutića“, a koji se sada pojavljuje i u ulozi producenta:

„Moj prvi producentski posao. Imao sam do sada taj elegantni odnos - potpišem ugovor, nešto kasnije pitam - je l’ lego honorar, oni kažu - lego, i ja nastavim da snimam. E sad, kad me zainteresuje da l’ je lego - stanem pred ogledalo (smeh). Da vidim, kako je njima bilo. Šalu na stranu, imamo pozitivnu i čistu želju da napravimo nešto dobro i kvalitetno. Kad god sam ulazio u nešto s takvim mislima i osećanjima, obično se dobro završavalo. Prava, iskrena priča ume da nađe srećne okolnosti. Ne opterećujemo se brojem gledalaca, ne mislimo da ćemo se obogatiti, samo želimo da napravimo nešto što ima identitet; da napravimo naš film.“

Šta podrazumeva to „naš film“?

- Razni filmovi govore o našoj generaciji, ali uglavnom su bili iz vizure drugih, starijih koji su nabavljali pare ili posmatrali celu stvar iz nekih svojih vizura. Došle su te neke godine i pozicija iz koje možemo da plasiramo svoje viđenje.

Koja je ključna odlika tog mišljenja?

- To je ono što je naš život, što nam je izgradilo iskustvo, prizma kroz koju gledamo. A to je život u nekom vakuum periodu, pretrajavanje u nečem između gde se dešavaju priče koje se ne završavaju. Mnogo toga stoji u nama kao prirodni motiv za napretkom, a okolnosti su tu koje ne daju, blokiraju. I treba ti gomila energije i pribegavanje ko zna sve kakvim načinima da bi postigao nešto što je normalno. Onda odeš preko i vidiš, banalno rečeno, da rade govornice, aparati, funkcioniše metro i diviš se nečemu što je obično. To pomeranje kriterijuma, gledišta... Slikovito rečeno, to je kao dete koje ceo život želi jednu običnu igračku. Ona nije skupa i nije ništa posebno ali tata nema pare. Prirodna želja za tom običnom igračkom, koja čak nije ni na baterije, jeste odlika naše generacije.

Kakav je odnos tvog filmskog prema pozorišnom Ivanu?

- S obzirom na to da je promena medija i izraza, to mi pruža priliku da ga oblikujem drugim sredstvima i više akcenta stavim na njega iznutra. Njegova filmska slika - smireniji, precizniji, uredniji do manijakalnosti. U tom mediju lakše se dočara njegova sposobnost da pored sveg svog ludila on ima unutrašnji rendgen za čitanje ljudi. Vidi ih u njihovoj suštini.

Je li to prednost ili mana, ne samo kada je o Ivanu reč?

- I jedno i drugo. U svetu u kome živimo laž je osnovna valuta. Vrlo se koristi i rabi i u ponašanju i u preživljavanje i u rešavanju problema... A kada vidite koliko je toga i pokušate da to dovedete do nivoa istine, shvatite kako je klizavo i kako lako može da se ode baš tamo gde je Ivan otišao. Ali ne znam da ima nešto poštenije od toga.

Hoće li ga to približiti onoj običnoj igrački?

- Hoće. Put istine je sigurno krvav, bolan, trnovit ali verujem da nosi nagrade.

Podržani ste od strane Ministarstva. Da li je finansijska konstrukcija zatvorena?

- Nije do kraja. Ljudi nemaju razloga da daju pare za film jer nemaš čime da im uzvratiš. To što će biti na špici, može da im odradi jedan bilbord na prolaznoj saobraćajnici koji će videti više ljudi nego što film ima gledalaca. Njima film nije pravo ulaganje. Zato su među onima koji daju novac ljubitelji filma, filantropi... Ali kada bi oni bili oslobođeni dela poreza - druga priča. Ionako ta lova ide u državne fondove koji se raspoređuju. Logično bi bilo da imaju nekakve poreske olakšice ako ulažu, recimo u umetnost. Ovako oni daju lovu i onda još plaćaju porez za tu lovu koju su dali. Kad bi se to promenilo, poboljšao bi se i kvantitet i kvalitet filma. I ne samo filma.