Različiti stavovi američkih misija u Beogradu i Prištini

Američki diplomata koji je stacioniran u Tel Avivu, na primer, verovatno ima sasvim različit prilaz nedavnim borbama u Libanu nego njegov kolega u Bejrutu. To nije jednostavno stvar "lokalizma" kad neko počne da gaji simpatije prema ljudima sa kojim živi i radi. Tu se, takođe, odražava i rad sa različitom izbornom bazom. U oba slučaja diplomate na Bliskom istoku rade najbolje što mogu da zemlju domaćina usmere u demokratskom pravcu ili prisnijoj harmoniji sa Sjedinjenim Državama. Obojica vide, takođe, da kontraproduktivne akcije "druge strane" otežavaju umerenima u zemlji domaćinu da zadobiju podršku glasača.

Taj efekat je u velikoj meri bio prisutan tokom četiri godine koliko sam proveo kao ambasador u Srbiji i Crnoj Gori. Prilaz praktično svakog američkog diplomate u Beogradu bio je radikalno različit od pogleda naših kolega u Misiji SAD u Prištini. Mi smo "videli" znatno različitu i daleko turobniju sliku Kosova nego oni. Bili su nestrpljivi da pokažu da je UNMIK uspešno obavio svoj zadatak i da je region napravio značajan napredak, bar delimično, jer je to upravo ono što je administracija želela da čuje. U isto vreme, iskustva iz rata i odnosa sa Srbijom tokom Miloševićevog režima nastavila su da boje poglede kosovskih Albanaca i međunarodne zajednice u Prištini, dugo nakon oktobarskog preokreta 2000. godine u Srbiji. Kao rezultat toga, bar iz naše perspektive, ispoljavalo se razumevanje za progon manjina, poboljšanja u bezbednosnoj situaciji su preneglašavana, a Srbima na Kosovu i užoj Srbiji pripisan lavovski deo krivice za ćorsokake koji su usledili. Postojalo je, izgleda, malo stvarne brige za desetine hiljada izbeglih kosovskih Srba da se vrate na svoju imovinu, ili da ponovo dobiju svoja radna mesta. U Bosni, zaštita manjina i uspostavljanje slobode kretanja i prava povratka bili su možda najveći prioritet. Suprotno tome, iz naše perspektive u Beogadu izgledalo je da to nema nikakav prioritet na Kosovu. Jedini dokaz "brige" bile su, čini se, reči i malo akcija, ako ih je bilo uopšte.
Klasičan primer sudara tih prilaza vezan je za Kosovski zaštitni korpus (KPK). Mi u ambasadi u Beogradu stalno smo insistirali na ukidanju Korpusa, a naša misija na Kosovu žestoko se (i uspešno) protivila tome kao i ključne figure u administraciji.

Sada se približavamo vremenu kad će biti saopštena odluka o budućem statusu Kosova. Nema sumnje da će to biti forma uslovne nezavinosti. Ono što svakako treba pažljivo da se prati jeste kako će biti rešena ostala dva pitanja, jer bi mogla da budu presudni faktori hoće li Srbi sa Kosova krenuti stopama Srba iz Sarajeva 1996, koji su napustiti svoje domove suočeni sa predstojećim prenosom vlasti u njihovim oblastima na Federaciju. Prvo je već dobro razmotreno pitanje decentalizacije. Ako međunarodna zajednica istinski želi da spreči destabilizaciju Srbije i egzodus Srba sa Kosova, ona će insistirati na decentralizaciji velikih razmera zasnovanoj na logičkim opštinskim i seoskim linijama demarkacije i na isto toliko važnom prenosu značajnih ovlašećnja na lokalnu vladu. Baš kao što sam davno rekao, sve što im je potrebno jesu ista ovlašćenja koja imaju američka sela i gradovi.

Druga ključna stvar jeste da KPK mora da bude potpuno raspušten, a ne transformisan u bili kakvu drukčiju jedinicu. Sadašnji premijer Kosova i bivši komandant OVK javno je ponovio da namerava da pretvori KPK u regularnu armiju. U stvari, sa komandnom strukturom, uniformama i osnovnom namenom, to je već vojna jedinica, sastavljena govoto u potpunosti od bivših članova OVK. Apsolutno je nemoguće i zamislisti da će ta jedinica nekako postati benigna i istinski multietnička, bez obzira na to čime pokušali da podmite Srbe da se pridruže. Jedinica će biti faktor destabilizacije na Kosovu, a nikako faktor stabilizacije. Samo njeno postojanje biće glavni razlog da Srbi odu. Kojoj vojnoj svrsi bi mogla da služi ta jedinica na Kosovu koju ne bi mogle da ostvare jake i efikasne policijske snage? To nije samo, uzged rečeno, prosta potencijalna pretnja manjinama na Kosovu. To je upravo i velika pretnja izvesnom broju političkih partija kosovskih Albanaca.

Kad god sam raspravlajo o ovom pitanju tokom proteklih godina, uvek mi je privatno navođen isti razlog zašto je KPK bilo dozvoljeno da postoji, a to je da je međunarodna zajednica želela da ima mesto gde bi ih skupila i motrila na njih, a možda i "civilizovala". Kad god bih ukazao na specifične slučajeve kad su članovi KPK bili umešani u akte nasilja, rečeno mi je da su trule jabuke odstranjene. Iako sam prihvatio da može biti idealista koji veruju da bi KPK iznenada mogao da postane multietnički u duhu i praksi, realnost je da je etnička podela i dalje izuzetno jaka na Kosovu i da svako na terenu zna da je to slučaj. Stoga bi trebalo da bude očigledno da je vojska formirana iz sastava OVK glavna destabilizirajuća snaga. Štaviše, Kosovo je ekonomska rupa bez dna kojem su neophodna sva sredstva i resursi koje može da dobije da bi preživelo. Svaki evro potrošen na KPK jeste evro koji je mogao biti upotrebljen negde druge.
Slična je situacija u Bosni. Jedna od propuštenih prilika Dejtonskog sporazuma bila je ta što nije sprovedena totalna demilitarizacija Bosne. Umesto toga Dejtonski sporazum je pokušao da limitira armije entiteta i naoružanje koje su posedovale. Sjedinjene Države su čak bile i primarni sponzor programa "Obuči i opremi", čiji je cilj bio da se snage Federacije unaprede do standarada i opreme vojske Republike Srpske. Bilo bi mnogo bolje da se zahtevalo od svih strana da se potpuno razoružaju. Valja imati na umu da su NATO snage već 11 godina na terenu u Bosni i da garantuju mir. Nije bilo nikakave šanse da u njihovom prisustvu bilo koja strana preduzme vojne akcije. Ipak, milijarde dolara su potrošene na vojne snage, a mogle su da budu iskorišćenje u socijalne i obrazovne svrhe. Kakvo rasipanje sredstava!

I u Bosni i na Kosovu stvari su još uvek dobrim delom u progresu. Bosni je potrebna međunarodna pomoć, ali i sopstvena volja da promeni Ustav i ostale mehanizme predviđene Dejtonom koje jednostavno ne funkcionišu. Kosovo otvara pred međunarodnom zajednicom dilemu u kojoj apsolutno nema dobrog rešenja. Vreme za to prošlo je bar pre deset godina. Glavni EU/SAD/NATO napor da se sprovede stvarna demilitarizacija na oba ova mesta bio bi značajan pozitivan korak napred prema regionalnoj stabilizaciji, efikasnijoj upotrebi sredstava i znak da je međunarodna zajednica odlučna da razreši pitanje stabilnosti (ili nedostatka toga) na Balkanu. NATO bi mogao da obezbedi neku formu bezbednosnih garancija da bi se zapečatio dogovor, a to je tačno ona vrsta uloge koju bi NATO trebalo da igra. I Bosna i Kosovo, a da se ne pominje region kao celina, bili bi mnogo bolji kad bi imali jake i efikasne policijske snage i bili bez vojske uopšte.