Balkansko bio-gorivo na vidiku

Do nedavno, mogućnost korišćenja biodizela kao motornog goriva Balkanu je bila pominjana sa podsmehom. Više nije tako. Gorivo dobijeno preradom industrijskih biljaka, uglavnom uljane repice i suncokreta, postalo je značajna investicija.

Pravila EU propisuju da najmanje dva odsto dizela na tržištu ove godine mora da bude biljnog porekla, sa godišnjem povećanjem udela na tržištu od 0,75 odsto do 2010. godine.

Rumuni su prvi koji su krenuli u bitku za udeo na tržištu, kako domaćem, tako i evropskom. Ta zemlja sada proizvodi tri miliona tona biodizela godišnje. Portugalska firma Martifer gradi fabriku biodizela u Lehliu Gari, u okrugu Kalarasi. Taj projekat, vredan 47 miliona evra, biće završen 2007. godine.

Planirani su veliki kapaciteti, do sto hiljada tona biodizela godišnje, što predstavlja trećinu rumunske potrošnje ekološkog goriva. Biće posla i za poljoprivrednike, pošto ta količina goriva zahteva obradu pedeset hiljada hektara zemlje.

Drugi projekat, vredan 133 miliona evra, vodi MAN Ferostal, ogranak nemačkog MAN-a. Ta firma gradi pogone u Atelu i Loamnu, u okrugu Sibiu, koji bi do 2008. godine trebalo da proizvodi 400 tona goriva dnevno od 120 hiljada hektara biljnih kultura. Konačno, naftna kompanija Rompetrol takođe se nada svom parčetu kolača, sa godišnjom proizvodnjom od šezdeset hiljada tona 2007. godine.

Bio-gorivo se dobija najèešæe od uljane repice

U susednoj Bugarskoj, lokalni snabdevač goriva EKO Petroleum saopštio je da će iduće godine početi izgradnju fabrike biodizela u Vidinu, u severoistočnom delu zemlje. Taj pogon trebalo bi da košta oko šezdeset miliona evra. Do 2008. godine, trebalo bi da proizvodi 150 hiljada tona biodizela godišnje, i to od 400 hiljada tona od repice gajene na 250 hiljada hektara zemlje.

Srbija, na drugoj strani, planira da izgradi svoju prvu fabriku iduće godine. Domaći proizvođač biljnih ulja, Viktorija Grup iz Šida u Vojvodini, planira da sagradi pogon vredan petnaest miliona evra, koji će proizvoditi sto hiljada tona biodizela godišnje od uljane repice, soje i suncokreta.

Bio-gorivo, zapravo, nije nepoznanica za Srbiju. Tokom sankcija, 1995. godine, Poljoprivredni kombinat Beograd, koji hrani glavni grad Srbije, proizveo je oko deset hiljada tona takvog goriva. Međutim, srpska država u tom poslu još ne učestvuje.

Važnost državne pomoć može se videti na primeru Brazila. Tokom prve naftne krize 1973. godine, kada je cena nafte učetvorostručena, Brazilci su počeli razmišljaju o rešenjima. Tada su uvozili osamdeset odsto goriva, kao što je to slučaj danas na Balkanu, i na to trošili polovinu državnih prihoda. Da bi se oslobodili te zavisnosti, Brazilci su započeli projekat zamene benzina etanolom, dobijenim iz šećerne trske.

Ove godine, zahvaljujući toj odluci, Brazil će se proglasiti nezavisnim od uvoza nafte. Sa proizvodnjom od 3,6 milijardi galona etanola i izvozom istog u vrednosti od 600 miliona dolara, Brazil pokriva polovinu svetskog tržišta. Na domaćem tržištu, sedam od deset automobila kao gorivo koristi etanol, koji je tri puta jevtiniji od benzina. Etanol počinju da koriste čak i avioni.

U trenutku kada cene nafte ponovo zabrinjavaju ceo svet, brazilsko čudo privlači više pažnje nego ikada. U Sjedinjenim Državama, gde se etanol proizvodi od kukuruza, planirano je povećanje proizvodnje. Američka istraživanja o smanjenju troškova proizvodnje mogla bi da budu izuzetno zanimljiva za balkanske zemlje, pošto je proizvodnja etanola od kukuruza trideset odsto skuplja nego od šećerne repe.

Zemlje Balkana definitivno su u poziciji da proizvode kukuruz. Rumunija već proizvodi oko deset miliona metričkih tona godišnje, Srbija 6,3 miliona tona, a Hrvatska 2,2 miliona tona. Kapaciteti proizvodnje su daleko veći od tih brojki.

Brazilski primer pokazuje da država mora da uvede korišćenje etanola, pošto je prva faza uvek ekonomski neisplativa. Poljoprivrednici moraju da dobijaju subvencije za uzgoj proizvodnju kukuruza, uljane repice i drugih sirovina. Vlasti moraju da finansiraju širenje mreža pumpi na kojima se toči novo gorivo i da zahtevaju od državnih institucija da koriste vozila sa pogonom na biodizel ili etanol.

Sledeći korak su poreske olakšice za korišćenje ekoloških vozila, a zatim i kvote za korišćenje bio-goriva. Šta se događa kada imamo kombinaciju svih tih faktora? Na to pitanje može da odgovori Folksvagenova filijala u Brazilu. Prošle godine, posetilo ju je 38 delegacija iz više od deset zemalja, sve su bile zainteresovane za vozila sa pogonom na više vrsta goriva.