Plaćenici dolaze i iz Srbije

Ratovi devedesetih doneli su priče o plaćenicima. Prvo je propaganda govorila kako se na protivničkim stranama bore plaćenici i strani dobrovoljci, a onda se pojavio čovek pod nadimkom Kapetan Dragan, prvi plaćenik na srpskoj strani, ili barem prvi o kom se dosta govorilo. Lista se širila, a jedno od poslednjih imena na tom spisku je Milorad Ulemek. Blic piše o novim plaćenicima.

Čovek koji se krije iza pseudonima Gabrijel, a čiji je pravi identitet poznat redakciji lista, kaže da radi ono što najbolje zna, čemu je posvetio život, i dodaje da za njega nema drugog posla. Gabrijel je vojni specijalac rodom iz Sarajeva, koji već četiri godine u Iraku radi za vodeće svetske firme iz oblasti bezbednosti. Pre godinu dana je s jednim bivšim pripadnikom srpske tajne službe došao na ideju da u Obrenovcu otvori centar za trening i obuku ljudi koji žele da vojnu karijeru nastave u nekom od kriznih žarišta. Zbog obaveza u Iraku u poslednja tri meseca nije u dnevnom kontaktu s centrom u Obrenovcu, ali često u Bagdadu i Mosulu sreće ljude koji su tamo završili obuku.

Gabrijel kaže da je za njega motiv uvek bio isti, uzbuđenje. "Ponekad mi se posao koji radim zgadi, ponekad si prinuđen da radiš na mestima na kojima ne bi radio i s ljudima s kojima ne bi radio. Tokom operacije, ne mogu reći da je izraz uživanje adekvatan, ali je najbliži onome što želim da iskažem. Naravno, novac za koji radim je izuzetna motivacija. Međutim, približnu sumu sam uspevao da zaradim i u svojoj zemlji", kaže on. Zarada se kreće od 4.000 dolara mesečno, za praćenje konvoja, do 30.000 dolara, za čuvanje zvaničnika. Gabrijel kaže da je u Irak prvi put došao sredinom 2003. u sklopu poslova koje je radio na Balkanu. "Sleteo sam na improvizovanu pistu u potpunom mraku, na mesto gde su još vođene borbe regularne Sadamove vojske i koalicionih snaga. Drugi put odlazim u Irak početkom 2004. na zahtev britanske kompanije sa ispostavom u Sarajevu. Tada smo u Irak ušli poluilegalno, preko tursko-iračke granice. Na tim putešestvijima je bilo i smešnih situacija, ali i trenutaka kad smo bili na rubu krvoprolića. Imali smo i sreće i znanja. Tokom šestomesečnog neprekidnog rada nismo imali nijedan gubitak, ni štićenog osoblja ni operativaca na terenu. Rekao bih da nas je pored temeljne pripreme i planiranja i najsitnijih detalja ipak najviše čuvao dragi Bog", kaže Gabrijel.

Dok je radio za jednu stranu firmu na poslovima takozvanog dubinskog izviđanja u Sunitskom trouglu, Gabrijel je, sasvim slučajno, posredstvom prijatelja, dobio ponudu od momka, kog nije poznavao, da se pridruži timu jedne od najvećih kompanija na svetu. "Već posle dva dana bio sam u Bagdadu. Put je bio relativno jednostavan. Internetom sam dobio poslovno pismo koje služi kao osnova za dobijanje privremene jednomesečne vize na bagdadskom aerodromu. Najčešće se putuje preko Beča ili Frankfurta za Aman u Jordanu, a potom za Bagdad. Većina velikih kompanija angažuje turističke agente koji vas čekaju u Amanu. Ako ste dovoljno dugo u ovom poslu, uvek imate nekoliko adresa na koje se možete javiti i dati do znanja da ste spremni i slobodni i često posao dođe u roku od par sedmica. U našoj branši često važi izreka da je adresar ponekad bitniji od novčanika", kaže on.

Gabrijel je imao prilike da u ratnom Iraku sretne dosta ljudi iz SFRJ. Najviše ih je iz Bosne i Hercegovine, i to su mahom oni koji su radili za Sfor. Ima i ljudi iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, sa Kosova. "Većina radi na logističkim poslovima, pri velikim kompanijama poput KBR i drugih. Vrlo je malo onih koji rade na poslovima bezbednosti. Cenjeni su i kao mehaničari i monteri, mada kajmak sa tih poslova skidaju državljani Filipina, Indije, Šri Lanke itd", kaže on.

"Najbitnije od svega je ne ići ako vam je novac jedini motiv. Odabraćete pogrešan posao, s najvećim stepenom rizika, najslabije plaćen, bez rešenog osiguranja, bez adekvatne opreme, podrške. To se pokazalo kao istina više puta, a stradalo je nekoliko ljudi iz naših krajeva, među njima moj dobar prijatelj. Ljudi koji rade na regrutaciji prepoznaju tu slabost, to su ljudi koji nemaju emocije i za njih ste samo broj", kaže on.

U Srbiji ne postoji regulativa koja određuje pravila igre u tom poslu, pa se može desiti da kamp za obuku plaćenika postane kamp za obuku terorista.