Igra s vekovima

Ako podignete glas, i Evropa vas bolje čuje. Tako je otprilike Vladeta Janković, eks jugoslovenski ambasador u Londonu i aktuelni savetnik premijera Srbije, objašnjavao povišeni ton kojim je Vojislav Koštunica u poslednje vreme govorio o Kosovu i povodom Kosova. I mi Amerikanci nekad mislimo da će nas bolje razumeti ako sagovorniku vičemo u lice, ali džabe, ako on ne zna engleski, rekao je ovih dana američki ambasador Majkl Polt.
Srbiju, dakle, Evropa i svet ne razumeju.

Nesporazumi su sastavni deo svakidašnjeg života pa to i ne mora da bude tako strašno. Problem je što se u pomenutom, tj. našem konkretnom slučaju, tom nesporazumu pokušavaju dati neke opšte crte i takoreći vanvremenske dimenzije, što se od njega pokušava napraviti - mit. Pa se, između ostalog, kaže kako će, “možda”, za šest stotina godina neki budući Srbi razumeti zašto su njihovi preci, tj. “mi” današnji Srbi, na Kosovu, stajali pred mnogo većom silom, kao što su, u tome je poenta, šest stotina godina ranije, na Kosovom polju, pred Turcima, stajali knez Lazar i drugovi.

Kosovska patka

Naum da se nešto radi u ime i uradi za “buduće generacije” samo po sebi nije rđavo, naprotiv reklo bi se, tim pre što, u stvari, šta god mi danas činili ili propuštali da učinimo, to će ostati “u amanet” našim potomcima, hteli mi to ili ne, i hteli to oni ili ne. To je prosto zakon života, ličnog i kolektivnog.
Ali, ne samo zato što je put u pakao popločan dobrim namerama nije zgoreg da se čovek - porodica, nacija - zamisli svaki put kad treba da napravi i najmanji korak, a kamoli kad se sprema za neki skok na toj stazi kojoj ne da se ne vidi kraj, nego su i prve sledeće ploče često u magli, i zaljuljane.

Pre svega ta sklonost ka olakoj igri sa istorijom, ka tom žongliranju s vekovima, kao da su sati ili minuti (o danima da i ne govorimo) nekako izaziva zebnju. Gde su granice mašte i snoviđenja, gde se završava java, gde počinje san?
Knez Lazar je na Polju Kosovu, braneći to što je branio, izgubio glavu. Na kosovske junake danas ne bi trebalo da se poziva niko ko nije spreman da uradi isto što i oni. Pre šest, ne vekova nego godina, bila je jedna grupa, pogolema doduše, onih koji su vikali i pretili kako ni po koju cenu neće dozvoliti da tuđinska čizma kroči na Kosovo. Pa, gde su oni sad? Ako ne računamo onog jednog, i još njih nekoliko, u Hagu, evo ih u Beogradu, baškare se po Skupštini, luksuznim stanovima, službenim automobilima. I dele lekcije o patriotizmu, nacionalnim interesima...

Ne stoji danas Srbija iza Lazara, jer ne može da stane. Završio se Boj na Kosovu. Taj Lazar, iza koga je stala Srbija, ova, koju znamo, bio je Slobodan Milošević. Farsa - reći će neko, verovatno mnogi. Tačno. Valjda je Marks rekao da se istorija ponavlja kao farsa. U drugom slučaju, ako je ono 1999. bila tragedija, onda je ovo danas farsa. U suštini, nebitno je.
Dakle, boj na Kosovu i boj za Kosovo, ovaj naš, savremeni, odigrao se pre šest godina. I ako je već do nekih analogija - a one su zaista uvek sumnjive - kao što pre šest vekova ondašnji osvajači nisu odmah posle bitke nahrupili na Kosovo, trebalo im je malo vremena da se konsoliduju, tako i današnji pobednici tek sad hoće,  misle valjda da je nastupio i taj čas, da formalno preuzmu ono što su praktično ranije zauzeli. Oni hoće, a mi im, što reče onaj vojnik, branitelj SFR Jugoslavije, kao ne damo. Jer - dajemo sve osim da postave zastavu ispred jednog solitera na Istočnoj reci. Da li će i kakvu korist od toga - od toga što će biti ili neće biti te zastave - imati Srbi (i ostali “nealbanci”) na Kosovu? Ko zna?

Ne mora Srbija nikad da pristane na nezavisnost Kosova. Nije ovde o tome reč. Ali, mora da prizna krah one ideje, i ideologije, koja je Srbiju dovela u sukob najpre sa svim susedima, a onda i sa celim svetom. Bilo je tu i drugih, i na drugim stranama, uzroka, ali ovaj je osnovni. Boj za Kosovo 1999. godine bio je posledica te ideologije.

Tijanić i Vitorović kao antipodi

Slučaj javnih službenika, Aleksandra Tijanića, direktora Radio Televizije Srbije, i Mioljuba Vitorovića, zamenika specijalnog tužioca, po mnogo čemu je indikativan i sa dalekosežnim posledicama. Novopostavljeni direktor RTS-a bio je prijatelj - ne lični, profesionalni, to je ovde važno - Slobodana Miloševića i Mirjane Marković; on sam je, pak, Zorana Đinđića video kao ljutog neprijatelja. Čitav Tijanićev postpetooktobarski angažman (aranžman?) bio je tome posvećen. Premijera prve demokratski izabrane vlade Srbije, posle Drugog svetskog rata, upravitelj javnog servisa (dakle nečeg što bi trebalo da bude uzor svim medijima) tada još u svojstvu savetnika tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, Vojislava Koštunice, napadao je oštro, grubo, brutalno, često ne birajući reči; ti tekstovi su bili puni podmetanja i insinuacija, istine, i brige za istinu, u njima je bilo najmanje, ako ih je uopšte bilo.
Labudova pesma državnog tužioca Vitorovića, neočekivano i za njega samog i za najveći deo javnosti, bila je optužnica, tačnije završna reč koju je izgovorio na suđenju optuženima za ubistvo Ivana Stambolića. Izašao je tu Vitorović iz uskih okvira pozitivističkog tumačenja zakona i progovorio o samim temeljima društva, politike i prava, ukazao je na ono na čemu pravo (treba da) počiva, čemu služi i čemu teži, govorio je o pojedincu i naciji moralu i vlasti... bio je to, ispostavilo se, jedan pravi mali filozofsko-pravni traktat. Vitorović je teško optužio Slobodana Miloševića lično, ali i jednu ideju, jedno shvatanje i nacije i politike i države. Pa tako i sve one koji su se kao zagovornici i sledbenici te ideje prepoznali i koji misle da je ideja u redu, samo je Milošević bio greška.
Obojici je, igrom slučaja (baš komedijant - taj slučaj) tih dana, otprilike u isto vreme, isticao mandat. Direktoru RTS-a je produžen (a nije morao), državnom tužiocu nije obnovljen (a mogao je biti).

Treba li sad neka druga, jasnija i jača, poruka “za buduća neka pokolenja” - jer od njih, i zbog njih je (ma kako to paradoksalno bilo) sve počelo? Ili samo “slep kod očiju” ne vidi koje vrednosti, koje stavove i ljude preferira, promoviše, nagrađuje i unapređuje današnja vlast u Srbiji.