Bežanje od realnosti

U Srbiji i dalje dominira politička, kulturna i moralna paradigma koju je uspostavio Milošević u savezu sa nacionalističkim elitama. Svakodnevno ima novih primera koji to dodatno potvrđuju, a njihovi akteri su nosioci najznačajnijih javnih i državnih funkcija. Poseta premijera Srbije Gračanici za Vidovdan i njegov patetični govor očigledan su primer zarobljenosti starom političkom matricom. Obnova iluzija ne može uticati na pravac u kojem se kreće rešenje tog problema. Rešenju kosovskog problema, u smislu njegove pripadnosti Srbiji, ne doprinosi ni samoobmana namenjena domaćoj javnosti o "pojačanoj diplomatskoj aktivnosti i novom, snažnijem govoru međunarodnoj zajednici". Autizmom i populističkim bežanjem političkih lidera od realnosti, Srbija dovodi u pitanje i ono što je kroz ozbiljne pregovore moguće sačuvati. Reč je o materijalnim i sigurnosnim interesima preostalih Srba na Kosovu i Metohiji i o zaštiti tamošnjih objekata i institucija koje za Srbe imaju veliki nacionalni značaj. Neodgovornost i greške napravljene krajem pretprošle i početkom prošle decenije podigli su kosovski problem do nivoa sa kojeg njegovo rešenje prevazilazi nadležnost Srbije. O konačnom rešenju sada odlučuju drugi. Zato briga o Kosovu u miloševićevskom maniru danas deluje farsično. Tako deluje i insistiranje na partnerstvu između EU i Srbije. Ono ima smisla samo ukoliko mu se pristupi odgovorno. Neispunjavanje preuzetih obaveza ili njihovo proizvoljno tumačenje moguće je samo u našoj unutrašnjoj politici. U međunarodnim odnosima to se sankcioniše.

Skoro unisona konsternacija ovdašnjih političara, medija i velikog broja javnih ličnosti zbog kazne izrečene Naseru Oriću u Haškom tribunalu još je jedan primer zarobljenosti miloševićevskom vrednosnom paradigmom. U javno demonstriranom besu nadmetali su se i oni na vlasti i oni koji pretenduju da su demokratska opozicija. Da se radi o reakcijama koje dolaze iz zemlje uzorno uređenog pravosudnog sistema, u kojoj nema drastične instrumentalizacije sudske vlasti i u kojoj je moralni poredak institucionalno zaštićen, u kojoj su kriminal i korupcija svedeni na razumnu meru, reakcije bi se donekle i mogle razumeti. Ovako, demonstracije patriotskog besa deluju licemerno. Ko pretenduje da komentariše bilo koju presudu Haškog tribunala mora najpre pažljivo proučiti optužnicu, dokaze i obrazloženje presude. Haškom tribunalu se zbog dugotrajnosti i komplikovanosti procedura možda i može ponešto prigovoriti, ali sa stanovišta narušavanja principa pravičnosti teško da ima argumenata. U suštini, presuda Oriću je samo zgodan povod da se iskali bes zarobljenika ideja i ideologija koje su izazvale ratove, zbog frustriranosti sudom koji nas podseća na rđavu prošlost. Kada se na Haški tribunal, njegove optužnice, procese i presude, gleda iz miloševićevske paradigme, reakcije ne mogu ni biti drugačije.

Ako se život društva uređuje na nesolidnim temeljima, onda jedna iracionalnost sustiže drugu. Kako inače shvatiti inicijativu vrha vlasti o angažovanju skupih svetskih markentiških agencija, radi "novog brendiranja Srbije", nego kao novu besmislicu. Ugled društva i države postiže se upornim i odgovornim građenjem pouzdanih institucija i demokratskih procedura, razvijanjem demokratske socijalne kulture i pristojnim životom građana. Gde toga nema, ne pomaže nikakav skupo plaćeni marketing, kokusi, lobističke grupe i slično.
Najveći problemi Srbije posledica su ukorenjenosti u miloševićevsku vrednosnu paradigmu. Sa takvim vrednosnim poretkom nije moguće rešavati ni jednostavnije probleme. Štaviše, on samo proizvodi nove probleme. Naivna je zabluda mnogih da je 5. oktobra 2000. propuštena šansa da se to promeni. Velika većina članova DOS nije ni tada, kao ni sada, iskoračila iz Miloševićevog vrednosnog poretka. Za većinu njih prihvatljiva je bila samo personalna smena i preraspodela društvene moći unutar zatečene vrednosne paradigme. U tome i jeste suština nevolja Srbije. Zato i dalje traje njezina unutrašnja mentalna okupacija. Nije dovoljno samo prekoračiti prag parlamentarizma, usvojiti set novih zakona ili možda sutra doneti novi ustav. Bez unutrašnje slobode građana utemeljene na novim vrednostima, na prosvećenosti i odgovornosti, u Srbiji nije moguće konstituisati društvo u kojem će se pristojno živeti.