Istok-zapad. Odnosi (ne)poverenja

Postoji, takođe, pritisak na Rusiju da se vodećim multinacionalnim naftnim i energetskim korporacijama dozvoli da uđu u područje ruskog rudnog blaga i započnu sa komercijalnom eksploatacijom gasa po modelu, maltene, nalik onome koji je funkcionisao u Africi pre 50 godina. Dakle, veoma u duhu licemernog (neo)kolonijalizma.

Istorija odnosa Zapadne Evrope i Rusije uvek je bila toplo-hladna, međutim čak i najveći optimisti se slažu da postoje dva pojma, koji bolje od ostalih opisuju situaciju – rivalstvo i nepoverenje, veoma blisko strahu. U Parizu i Londonu, Ruse su često doživljavali kao varvare, koji predstavljaju stalnu pretnju sa Istoka.

Protekli gas-samit u holandskom gradu Rotterdamu samo je još jedanput najavio ono što već odavno sazreva u političkim i biznis-krugovima, a što konkretno predstavlja produbljivanje jaza nepoverenja između dve osovine evropske energetike – Rusije, kao glavnog isporučioca i Evrope kao glavnog potrošača.

Prema rastu i razvoju novih ambicioznih projekata u energetici, kao sto su Severnoevropski gasovod ili izgradnja LNG terminala u okolini Murmanska, rastu i strah od rizika i nervoza zasnovana na određenom međusobnom nepovernju. Ulozi su sve veći, a s obimom investicija linearano raste i strah da neko može da ostane „kratkih rukava“ u perspektivi novih evropskih energetskih relacija.

To je postalo veoma očigledno posle neuspešnog Gazpromovog pokušaja da učestvuje u vlasništvu engleske distribucione kompanije Centrica. Ovakva poslovna aktivnost Gazproma bila je od Evropljana dočekana „na nož“ i odmah klasifikovana kao „invazija sa Istoka“, te je mimo svih normi i pravila tržišne utakmice ponuda bila stornirana.

I mada je Tony Blair dao zvaničnu ocenu čitavoj situaciji, opisujući ponašanje Britanca kao trzišni i ekonomski nacionalizam, mnogi uticajni članovi među Torijevcima, kao i neki ministri, ne dele mišljenje premijera. Naime, u Londonskim krugovima postoji bojazan da bi sa kupovinom Centrike, Gazprom povećao svoje tržišno učešće na 20% do 2015.

Ovakav stav duplih standarda je očigledno iznervirao moćni Gazprom, Rusiju, a kako mnogi tvrde, i lično predsednika Vladimira Putina, pa je nakon neuspelog pokušaja preuzimanja usledilo nekoliko oštrih (kako zvaničnih tako i nezvaničnih) izjava sa ruske strane, od kojih je najdalje odjeknulo zvanično saopštenje press službe Gazproma, potvrđeno i od predsednika Upravnog odbora kompanije Dmitrija Medvedeva, da će Rusija da razmotri diversifikaciju svojih izvoznih maršruta na istok, prema rastućim tržištima Kine i Japana.

Zvanična, tržišna i liberalna Evropa, koja je odavno sama objavila strategiju diversifikacije uvoza gasa kroz povećanje učešća Norveške, Alžira, kao i izgradnjom novih LNG terminala, a sve u svojstvu „optimizacije“ ruskog gasa, krajnje nervozno je reagovala na ovakav stav Gazproma.

Evidentno je da su takvi odnosi „akcija-reakcija“ u ekonomskom i političkom smislu dosta nepravedni, pogotovo ako se uzme u obzir da Rusija već 40 godina redovno isporučuje gas u Evropu, i da tokom tog značajnog vremenskog perioda nikada nije dolazilo do većih problema koji bi ugrozili isporuke, odnosno potrošače u Evropi.

Između ostalog, ni prošlogodišnji problem sa tranzitom kroz Ukrajinu nije se gotovo ni osetio u Zapadnoj Evropi pošto je Gazprom usmerio dodatne količine gasa za izvoz i uklopio se u tzv. „količinski koridor“, koji je naveden u ugovoru. Ipak, namerno podignuta medijska prašina bila je dovoljna da pokvari dugogodišnje odnose, praćene konstruktivnom saradnjom.

Na kraju „tranzitnog“ problema uslovi po svim ugovorima su bili ispunjeni, uprkos postojećoj opstrukciji od strane ukrajinskih vlasti i rekordnim mrazevima širom zemlje, koji su drastično povećali potrosnju gasa unutar Rusije. Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, Gazprom ima pravo da se ljuti i da preduzima kontramere kako bi zaštitio svoje strateške interese.

Odjeci sukoba

Jak Gazprom znači jaka Rusija, ali i obrnuto. Ova jednakost ni za koga više nije tajna, već pre apsolutna istina koja sa vremenom i tendencijama samo dobija na značaju. I dok opšta svetska glad za energentima raste, a gas postaje sve popularniji, Gazprom povećava svoje vlasništvo i učvršćuje ionako solidne pozicije.

Njegovi današnji atributi su: državna kontrola i uprava nad operativnom delatnošću, kontrola 25% svestkih rezervi gasa, kao i učešće sa 25% u ukupnim isporukama gasa u evropskom bilansu. Osim toga, treba pomenuti da je Gazprom ostao potpuno vertikalno integrisana kompanija, što znači da kontroliše ceo proces od razvoja i istraživanja preko proizvodnje, a što je možda najvažnije, distribuciju preko teritorije Rusije.

Zahvaljujući povoljnoj cenovnoj konjunkturi, logično je da Gazprom želi da plasira inkasirana ekstra sredstva u distribucione mreže zemalja Evrope, čime bi se stvorili uslovi da se u izvesnoj meri osigura plasman ruskog gasa, nasuprot konkurenciji iz drugih zemalja (recimo, u Britaniji učešće ruskog gasa iznosi oko 2%, te je očigledna želja da se stvore uslovi da se ovaj procenat poveća). Ovakav prilaz rešavanju date problematike je sasvim logičan i opravdava strategiju prema merilima savremenih trižišnih principa, međutim Evropa u strahu od produbljivanja energetske zavisnosti od Rusije, ne pruža Gazpromu mogućnost da se koristi prednostima i mehanizmima tržišne ekonomije.

Sa druge strane, EU želi da sa Gazpromom, tj. Rusijom, održava nekakav prohujali status-quo, nešto poput relativno jeftinog mehanizma dotacije, pouzdanog i dostupnog sirovinskog prirepka bogate Evrope. Postoji takođe pritisak na Rusiju da se vodećim multinacionalnim naftnim i energetskim korporacijama dozvoli da uđu u područje ruskog rudnog blaga i započne sa komercijalnom eksploatacijom gasa po modelu, maltene, nalik onome koji je funkcionisao u Africi pre 50 godina. Dakle, veoma u duhu licemernog (neo)kolonijalizma.

Stoga Putin ima puno pravo kada zamera Evropskoj uniji na primeni dvostrukih standarda i dvoličnom stavu koji neguje. Sudeći prema hronologiji zbivanja, Gazprom je rešen da pokaže zube i ne dozvoli da se stvari odvijaju bez uzimanja u obzir ruskih interesa.

Tako je i slučaj sa Ukrajinom poslužio samo kao katalizator za dugo pripremanu i dugo odlaganu bitku koja treba da ukrsti dve dijametralno suprotne pozicije: za Evropu – to je pitanje energetske bezbednosti, a za Rusiju – poslovanje po tržišnim uslovima i mogućnost širenja na spoljna tržzišta. Kremlj shvata da od uspešnosti realizacije ove politike zavisi i ispunjenje plana na udvostručavanju društvenog dohotka, kao i pozicija strateškog razvoja zemlje naspram rastuće tehnološke konkurencije sa Istoka.

Činjenica je da Gazprom definitivno ima problema sa imidžom, što zbog nasleđene „stare garde“ (sistem upravljanja kompanijom, preostao još od sovjetskih vremena i bivših rukovodilaca – Rema Vjahireva i Viktora Černomirdina), što zbog statusa državnog monopola, koji stvara plodno tlo za razvoj korupcije i hronične aljkavosti – nedovoljne efikasnosti u upravljanju resursima.

Međutim, vetar promena, koji je donelo novo rukovodstvo, polako ruši anahronu strukturu naizgled monolitnog gasnog giganta. Tako je Gazprom sa kupovinom kompanije Sibneft  za 13 milijardi dolara uspešno diversifikovao svoje vlasništvo na naftni sektor, u razradi su projekti vezani za LNG i razvoj gasnih polja u istočnom Sibiru, a pozicije ruskog proizvođača dodatno ojačava nedavno potpisan biletaralni ugovor sa Kinom o izgradnji gasovoda koji treba da spoji resursima bogata polja Sibira sa kineskim privrednim čudom.

Šef upravnog odbora Gazproma Dmitrij Medvedev je veoma jasno identifikovao stav kompanije: „Zavisnost EU od ruskog gasa u budućnosti će se samo povećavati. Generalno, postoje četiri globalna izvoznika gasa, a to su Alžir, Iran, Katar i Rusija, i u svima njima državni monopol ima glavnu reč“.

Ovakve izjave nekome možda i zvuče smelo ili čak, pomalo oholo, ali u velikoj meri odgovaraju činjeničnom stanju. Gazprom je već udvostručio i čak utrostručio svoju kapitalizaciju zahvaljujući impozantnim rezervama, strateškom značaju za rusku i svetsku privredu, kao i planovima restrukturiranja unutrašnjih cena na gas, ovo poslednje bi moglo da utiče na znatno povećanje pokazatelja profitabilnosti kod ruskih proizvođača. Samo izvoz ruskog gasa u prošloj godini iznosio je oko 30 mlrd. USD, što je više nego dovoljan signal investitorima da dalje ulažu u Gazprom.

Samim tim i Gazpromov kreditni rejting je znatno uvećan što omogućava kompaniji da koncentriše dodatna sredstva u kapitalne projekte. Ovo je veoma aktuelno pošto se procenjuje da će biti neophodno oko 11 milijardi dolara godišnje kako bi se ispunili postavljeni ciljevi u pogledu izgradnje gasovoda i daljeg razvijanja proizvodnje na novim nalazištima.

Problemi

Gasprom: Proizvodnja i izvoz gasa

I mada se na prvi pogled čini da je kompanija osigurana od „lošeg vremena“, postoje problemi kojima se mora operativno izaći u susret ako se uzme u obzir uloga Gazproma u svetskoj privredi. Kao jedan on najakutnijih problema nameće se činjenica da postojeća gasna polja, koja daju osnovno učešće u kumulativnoj prozvodnji (Urengoj, Medvežje, Jamburg) su već odavno dostigle svoj vrhunac i sada doživljavaju pad koji Gazprom jedva uspeva da premosti kroz uvećavanje proizvodnje na novim nalazištima.

Trenutno se intenzivno radi na nalazištima koja su locirana na Jamalskom poluostrvu u Arktičkoj zoni Sibira. Planirani proizvodni kapaciteti su 178 bn cm/godisnje. Međutim, realan start za ova polja se očekuje tek od 2010. godine. Drugi, ali ne manje bitni problem je cenovna politika unutar Rusije koju je Gazprom obavezan da poštuje zbog socijalnih i političkih prilika. Međutim, subsidiranje domaće cene (Ruska Federacija troši oko 300bn cm/godišnje) je čist gubitak Gazproma na domaćem tržištu i za 2005. godinu je iznosio 590 miliona dolara i oduzima kompaniji agilnost u pogledu investicija neophodnih za dalji rast i razvoj, pogotovu u sektoru proizvodnje.

Već u 2006. godini se očekuje dohodak od dividendi dobijenih u bitkama sa susedima Ukrajinom i Belorusijom, kao i popravljanje situacije na domaćem tržištu kroz uvećanje postojeće tarife na 12%. I mada ovo povećanje neće pomoći Gazpromu da dostigne tačku na kojoj radi bez gubitaka na domaćem tržištu ipak se ono smatra prihvatljivim, pošto dugoročno omogućuje Gazpromu očuvanje monopola na izvoz gasa, a samim tim i sve radosti ekstraprofita koje plasman gasa u Evropu donosi.

Pošto je nedavno ruski parlament ozvaničio Gazpromovu ulogu monopoliste u izvozu ruskog gasa, ostaje nada da će se svi učesnici energetskih integracija držati pravila igre i neće koristiti svoje tržišne pozicije za političke pritiske i ucene, a na štetu redovnih potrošača ili radnika u industriji. U suprotnom, umesto već pomenute integracije, imaćemo krize i šokove.

Nažalost, čini se da je ipak realno očekivati da će razvoj događaja u budućnosti biti ispunjen pikantnim političkim sadržajem koji će na ovaj ili onaj način biti lajtmotiv evropskih energetskih zbivanja. Intenzitet sukoba, kao i obično zavisiće od “težine” interesa suprotstavljenih strana.

Nastavak čitave priče se očekuje tokom predstojećeg samita G8, čiji će domaćin biti Rusija, a koji bi trebao da smiri strasti i izjednači pozicije Rusije i Evrope.