„Ćeranje” do Vašingtona

Već na prvom koraku potvrdilo se da nisu bili u pravu oni koji su tvrdili da će “razdruživanje” u parksi Srbije i Crne Gore biti samo formalnost. Problem se pojavio i tamo gde je srpska strana pre početka razgovora tvrdila da ga neće biti – kod nasleđivanja članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama, pre svega u MMF-u.

Prvo je guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić poslao pismo MMF-u i Podgorici da Srbija, naravno, treba da nasledi članstvo, jer je ona ta koja je ostala kao naslednica državne zajednice. Crna Gora se odvojila i, po slovu Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje, mora ponovo da zatraži prijem u međunarodne organizacije, uključujući i finansijske. Ovaj stav podržao je (preciznije, prvi ga i izrekao) srpski ministar finansija Mlađan Dinkić.

Međutim, iz Podgorice je stigao brzi odgovor – glavni ekonomista crnogorske centralne banke Nikola Fabris  izjasnio se da ne dolazi u obzir da Srbija nasledi članstvo u međunarodnim institucijama, pa ni u MMF-u, čak nema svrhe o tome ni govoriti, već mora da ga podeli sa Crnom Gorom.

Srbija opet odgovara da su sredstva za uplatu članskog uloga ili kvota u svim međunarodnim finansijskim i drugim organizacijama obezbeđena iz njenog budžeta, da je ona naslednik bivše zajednice i da tu nema nejasnih elemenata. Delegacije dve države sele su za pregovarački sto sa ovakvim, dijametralno suprotstavljenim stavovima, pa je sastanak bio vrlo kratak – dok su televizijske ekipe stigle na lice mesta da sačekaju izjave, pregovarači su se već bili razišli. Iz šturog saopštenja moglo se samo zaključiti da je svako ispričao svoju priču i otišao da “o iznetim stavovima obavesti svoju vladu”.

Jedino su se saglasili (teško da im je moglo pasti na pamet da se ne saglase) da nastave ispunjavanje svojih obaveza (otplatu kredita) prema MMF-u i Svetskoj banci. Razgovori se nastavljaju, a MMF saopštava da neće da se meša dok veruje da se dve države mogu dogovoriti. Kad vidi, na primer, da to nije moguće, poslaće im obaveštenje šta je umesto njih odlučeno.

Ovo je bila zvanična verzija. O nezvaničnoj - šta su stvarne pozicije Srbije, a šta Crne Gore - niko ne želi da govori. U Narodnoj banci Srbije kažu da je u toku priprema srpske ponude, koja će biti izneta na sledećem sastanku (kad ovaj broj izađe iz štampe). Isti je slučaj i sa crnogoskom “platformom” za pregovore.

Ostaje, dakle, da se zaključuje šta će biti čija polazna pozicija iz onoga što se do sada dešavalo.

Prvi zaključak koji izgleda verovatan, jeste da je Srbija tražila da nasledi sva prava iz članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama, ali da ne preuzme na sebe i sve obaveze po kreditima kod istih tih organizacija, već traži da se one dele po ključu. Kao što su, na primer, podeljene prema Svetskoj banci. Crnoj Gori se sigurno ni jedna od te dve stavke nikako ne dopada.

Njene obaveze prema Pariskom klubu (kod Londonskog kluba nema zaduženja), Svetskoj banci, EBRD-u i ostalim poveriocima, procenjene su na oko 700 miliona evra, što bi Srbija, sledeći podgoričku logiku, trebalo da preuzme zajedno sa članstvom u MMF-u. Od tog modela zavisi i status u Svetskoj banci, koja je zapravo mnogo važnija od MMF-a, jer su poželjne pare kod nje.

Naime, ni Srbija ni Crna Gora u ovom trenutku neće da povlače nove kredite od MMF-a (za podršku deviznim rezervama), pošto im više nisu potrebni, ali hoće od Svetske banke (za gradnju infrastrukture, bolnica itd), jer su oni itekako potrebni. Problem je što ti krediti ne mogu da se povlače dok se ne razreše međusobni odnosi dve nove države. Svetska banka želi da zna ko joj je sada dužnik - kako za nove, tako i za već uzete kredite. Srbija je, na primer, krajem 2000. godine, posle promene vlasti, uzela jedan “emergency loan” koji se vodio na Srbiju i Crnu Goru, bez obzira što ga je Srbija sama i otplatila.

Zato je i za Crnu Goru u ovoj priči bitno pitanje brzine - lakše će doći do svoje kvote u MMF-u ako se postojeća kvota za SCG podeli po ključu, pa se kaže da Srbija, na primer, od sada ima 95 odsto, a Crna Gora 5 procenata, umesto da “sa ulice dođe na šalter” MMF-a i traži novo članstvo. U tom slučaju pitanje je koliku bi kvotu uopšte dobila, jer je kvota za nekadašnju SFRJ ustanovljena još osamdesetih godina, na osnovu tadašnjeg udela u svetskom GDP-u. Pošto se od tog doba štošta promenilo, pojedine zemlje traže izmenu sporazuma i novu preraspodelu kvota (takozvanih specijalnih prava vučenja).

Logika tih zahteva je jasna: kolika je kvota, toliko glasa zemlja ima, a toliko i kredita (više teoretski) ima pravo da povlači. Ako se, na primer, napravi revizija, naša dosadašnja kvota možda bi bila prepolovljena i u tom slučaju Crna Gora (sa svojim udelom u svetskom GDP-u) ne bi mogla da se izrazi ni kao statistička greška. Zato je pitanje koliko je Crna Gora spremna da uđe u taj proces, a koliko je i Srbija spremna da je u tome podrži, da brže završi posao. Ako nastane naše interno “ćeranje”, onda je odgovor jasan.

Iz političkih razloga, teško je očekivati da delegacija nezavisne Crne Gore izađe pred svoju javnost i kaže da je izgubila članstvo, a nije dobila ništa, bez obzira što crnogorskoj javnosti pojam “specijalnih prava vučenja” znači baš toliko – ništa.

Ne može, opet, da popusti ni Srbija i to iz drugih, takođe političkih razloga – ako joj sada Crna Gora odnese 5-6 odsto, u slučaju nezavisnosti Kosova taj procenat biće mnogo veći, a matrica je već uspostavljena.

Zato je ishod ovih pregovora ipak važniji za Srbiju nego za Crnu Goru i zato se može očekivati da Srbija ponudi (ili pristane) da doplati nekoliko (desetina?) miliona evra iznad unutrašnjih međusobnih obaveza koje se budu izračunale i prebijale, u zamenu za celu kvotu. Za Srbiju je bitno da ne plati mnogo, a da se sporazum postigne. Za Crnu Goru je bitno da dobije što više i da se sporazum postigne. Ako se ipak odluče za “ćeranje”, Evropska unija će samo poslati pismo na obe adrese da ih obavesti šta su odlučile.

Penzije čekaju sporazum

Građani Crne Gore koji penzije primaju iz Srbije, još malo ne moraju da brinu – majske penzije isplaćuju se regularno, ali će već u julu, sa isplatom junskih penzija nastati problem, ako se hitno ne potpiše međudržavni sporazum o daljoj isplati penzija, kaže za Ekonomist magazin ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović. “Crnogorci su bili spori i nezainteresovani, pa smo sada ‘ni na nebu ni na zemlji’.

Sa njihove strane još nije stigao predlog međudržavnog sporazuma, a mi bez njega u julu, formalno gledano, ne možemo da isplatimo penzije njihovim građanima. Interes je Crne Gore da se ovo pitanje što pre reši”, kaže Lalović. Osim penzija, ovim sporazumom treba da se obuhvate još i naknade za nezaposlene i zdravstveno osiguranje.