Jesu li balkanske zemlje spremne da se suoče sa prošlošću

Odgovor je, naravno, u tome da mladići nisu napali nju lično, već su bacali kamenje na Srbe. Drukčije rečeno, za te mladiće (i mnoge druge) Srbi su kolektivno odgovorni za ono što se dogodilo u oblasti Konavla. Štaviše, imajući u vidu starost tih mladića, njihovo ponašanje nije toliko mnogo bilo zasnovano na njihovom ličnom iskustvu već na iskustvu njihovih roditelja. To znači da je izazov pomirenja dugotrajan proces, jer se mržnja prenosi s generacije na generaciju.
Realnost je da se takav incident ili gnev u njegovoj pozadini mogu dogoditi na gotovo svim mestima u ovom regionu. Menjao bi se samo identitet etničkih grupa koje su umešane. Veliki broj stanovnika bivše Jugoslavije prošao je kroz užasne patnje tokom godina nasilja i snažno oseća da članovi bar jedne druge etničke grupe snose kolektivnu odgovornost za tragedije i nesreće koje su pretrpeli.

Mnogo sam razmišljao o incidentu na Čilipima. Pošto živim u Cavtatu, lično znam da su moji sadašnji susedi pretrpeli patnje tokom ratnih godina i da mnogi od njih i danas nose mentalne i fizičke ožiljke. Ali, primetio sam, takođe, napore hiljada običnih Srba da okončaju Miloševićev režim, često uz značajan lični rizik. Podrška Miloševiću i njegovoj politici nije nikad bila univerzalna. Takođe je teško u potpunosti shvatiti koliko je pristrasno i zapaljivo izveštavanje (koje se nije događalo samo u Srbiji) imalo negativni uticaj na obične ljude koji su imali veoma ograničen ili nikakav pristup alternativnim izvorima informacija. Sreo sam, takođe, na hiljade izbeglica iz svih etničkih grupa i ono što sam video u svima njima bili su više nego išta drugo zajednička patnja i gubitak. U svakoj etničkoj grupi ima daleko više žrtava nego ratnih zločinaca.

Sada se kao pitanje nameće kako prevazići trenutnu mržnju i stvoriti normalniju situaciju. Usled unutrašnjih osetljivih političkih problema, praktično svaka zemlja zauzela je kao osnovni prilaz da prepusti vremenu da se pobrine za problem. U izvesnoj meri to funkcioniše. Bosna je dobar primer. Nove generacije nemaju neposredno iskustvo kao sadašnje. Ljudi su nastavili da žive. Opasno je, međutim, osloniti se samo na vreme, kao što raspad bivše Jugoslavije obilno demonstrira. Upravo su iskustva iz prošlosti, kao što su zbivanja iz Drugog svetskog rata i ranijih Balkanskih ratova, omogućila na prvi pogled vrlo lako i, takoreći preko noći, rasplamsavanje nacionalističkih strasti i mržnje. Posebno na Balkanu, prošlost ostaje veoma živa. Suprotno izreci, vreme ne leči baš sve rane.
Da bi pomirenje bilo zaista efikasno, neophodno je da se mnogo poštenije preispitaju događaji iz poslednjih pola veka na svim stranama. I da, bez obzira na to koliko ljudi lično bili nevini, oni treba da osećaju i izražavaju žaljenje zbog zločina počinjenih u ime njihove nacije ili etničke grupe. To je put kojim je, na primer, krenula Nemačka nakon Drugog svetskog rata.

Situacija u bivšoj Jugoslaviji veoma je komplikovana. Pre svega, nasilje koje je počinjeno bilo je istovremeno brutalno i lično. Veoma često počinitelji su bili susedi ili poznanici. Drugo, suprotno Drugom svetskom ratu, nije bilo ni jasnih pobednika ni gubitnika pri raspadu bivše Jugoslavije. Svaka od zemalja i svaka vlada do dana današnjeg energično brane svoje ponašanje, svoju motivaciju i svoju verziju istorije. Više nego bilo koji drugi faktor, upravo nespremnost da se prizna bilo kakav zločin ili pogrešan korak omogućava da plamenovi odmazde i mržnje bukte i dalje veoma jako. Odbijanje Japanaca da priznaju zločine koje su njihove trupe počinile u Koreji i Kini u Drugom svetskom ratu i danas razljućuje te zemlje.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) trebalo je da bude važan deo odgovora. Jedan od njegovih kardinalnih principa jeste da nema kolektivne krivice, samo pojedinačne. Nažalost, ta politika bila je samo delimično uspešna, jer su je mnoge zemlje u regionu ozbiljno potkopale. Prečesto, umesto dobrovoljne saradnje sa ICTY, one su to činile samo zbog "pritiska" međunarodne zajednice. Poruka koja se time šalje ostalim etničkim grupama samo ojačava koncept kolektivne odgovornosti pre nego što ga slabi.

Pozitivni koraci neophodni da se revidira taj proces veoma su spori. Jedan koji najviše obećava jeste da se na zemlje u regionu prebaci sve više i više odgovornosti za gonjenje ratnih zločina. Jedna je stvar kad stranci optužuju vašeg zemljaka za zločin, a potpuno druga kad to čini vaš sopstveni zakonski sistem. Srbija je, zahvaljujući uspostavljanju centralizovanog specijalnog tužilaštva za ratne zločine, uspešno sprovela nekoliko slučajeva. Predstojeće suđenje Branimiru Glavašu u Hrvatskoj biće još jedan važan test za taj proces. Neophodno je da bude više takvih suđenja u čitavom regionu, posebno kad su slučajevi jasni i nisu dvosmisleni. Emitovanje na televiziji snimka ubistva šest Muslimana koje su počinili pripadnici paramilitarne jedinice "Škorpioni" bilo je, takođe, važno u tom smislu. Nisu samo ubistva po sebi ostavila utisak na srpski narod, već hladnokravan i nonšalantan način na koji je to urađeno. Nema sumnje da smo gledali samo jedan od brojnih sličnih događaja. Hrvatski mediji su na mnoge načine preuzeli vođstvo u regionu u pokretanju javne rasprave o prošlosti na pozitivan način. Slično je uradio i B-92 u Srbiji. Od životne je važnosti da se taj proces nastavi i proširi u regionu.

Drugi korak je da nacionalni lideri ispolje hrabrost da se izvine za akcije svojih zemalja koje su doprinele nasilju u prošloj deceniji. U tom pogledu premijer Đukanović i predsednici Mesić i Tadić učinili su najviše. Poseta predsednika Mesića Sarajevu postala je pozitivna tačka preokreta u odnosima između bosanskih Muslimana i Hrvata. Prisustvo predsednika Tadića na komemoraciji povodom desetogodišnice masakra u Srebrenici imalo je sličnu važnost. Apsolutno je važno da pojedinci mogu da budu viđeni kao patriote, a da u isto vreme dezavuišu one koji su počinili ratne zločine u njihovo ime.

Treći je korak da deca u školama treba da uče izbalansiranu istoriju proteklih pedeset godina. Onu koja ne počiva na predrasudama. To se u stvari nigde ne događa, i kao rezultat toga činjenične informacije o tom periodu kojim mladi ljudi raspolažu verbalnog su karaktera, često nekompletne i netačne. Činjenica je da su sadašnje vlade vrlo retko, a i tada veoma neefikasno, podvrgavale preispitivanju pristrasno izveštavanje koje je tako mnogo doprinelo razbuktavanju strasti.
Sve u svemu prošlo je dovoljno vremena tako da vlade i lideri moraju da ustanu i pomognu svojim zemljama da se poštenije suoče sa svojom prošlošću. Ako Evropska unija želi da ima lakmusov test da li je jedna zemlja iz regiona spremna da se pridruži Uniji ili ne, onda to treba da bude spremnost da se pošteno suoči sa prošlošću.