Poziv iz Bele kuće

Posredna rasprava glasnogovornika Oli Rena i Vojislava Koštunice na političke i fudbalske teme bila je sjajna prilika da se shvati zbog čega beogradsku vladu svet ne uzima previše ozbiljno. Pa zbog njene neozbiljnosti, to jest nezrelosti. Kad se uporedi ono što je današnji prvi ministar govorio kao marginalni opozicionar devedesetih i kao prva ličnost SRJ nakon dvehiljadite, razloga za čuđenje može imati samo on. U seoskoj birtiji oko fajronta i nije tako strašno ako se pomene burna mladost neke dame. Strašno je ako se u ime srbijanskog premijera Fincima nabijaju na nos njihovi fudbalski neuspesi. Ako se baš ne može bez vređanja, valjda postoji nešto na šta su Finci osetljiviji. Recimo Nokia. Pre nego što se krene u vređanje, dobro je znati da Oli Ren nije opštinski poslužitelj u finskoj provinciji, već komesar Evropske unije. I da je poslednja fudbalska utakmica između naših i Finaca završena sa 3:0. Za njih.

Koliko god ih podsećali da nisu svetska sila u fudbalu, Finci to znaju i sami. Zbog toga više ulažu u druge sportove. I druge poslove. Koliko god neko u Srbiji umišljao da on i njegova zemlja mogu nametati svoja pravila u međunarodnoj politici, lakše je onima što ne guraju prst u oko svakome ko im nije po volji. Svi koji su danas u Evropskoj uniji morali su ispuniti određene uslove. I moraju se pridržavati određenih, nimalo blagih zahteva. U novine se, po tim pravilima, ne pakuju ni kobasice, a kamoli sveže meso. Srbija možda ispunjava deset, možda i blizu dvadeset odsto uslova za priključenje kontinentalnoj zajednici. Brisel od nje ne zahteva ništa više nego od ostalih članica, starih i novih. Prema Beogradu ponekad deluje i više nego blagonaklono. Vojislavu Koštunici je i to malo. A njegov šef političke policije krivce vidi u redovima manjina. Ako neka krivica postoji, biće da je u tome što pripadnici manjina nisu dovoljno lojalni partiji prvog ministra i njegovog šefa političke policije. Politička policija je državna tajna. Nepoznat je i njen nacionalni sastav. Imajući u vidu uslove za rad u državnim organima, teško je pretpostaviti da u njoj ima mesta za pripadnike manjina.

Kad je svojevremeno ustreljen Branko Bulatović, upućeni su tvrdili da je po sredi obračun između dva kraka fudbalske mafije. Pobednici su, navodno, izdejstvovali da se na istragu što pre stavi tačka. Ko god da je pobedio, beše to Pirova pobeda. O dometima fudbalera i njihovog rukovodstva svi su već rekli sve što se imalo reći za javnost.

Izgleda da je tačno da je policija usred noći upala u BK samo radi toga da bi državna televizija preotela prenose svetskog prvenstva. Režiser cele predstave sada škrguće zubima: šta će mu, nekoliko meseci pre izbora, televizija koju zbog fudbalske mafije kune ceo narod? Ima li veće kazne nego prenositi fudbalsku reprezentaciju, skupštinske sednice i pevljivo-plačljiva saopštenja Vlade? O trošku građana.

Pored fudbalske, u Srbiji postoji i stečajna mafija. Postoji i drumska. Ko pamti Sablju, neće se trzati zbog Jočićeve tupe brice. Prvi ministar je nešto govorio o Srbiji kao staroj, pa još evropskoj državi. Nisu mu rekli da stare države drže do državnosti i da su tamo interesi države viši od ćefova državnih činovnika. Švajcarski policajac štiti svoju državu. Srbijanski štiti predsednika opštine, njegovu rodbinu i drugare, poslanika i njegove, ministra i njegove... Čim se zagrebe ispod površine, izviri neki uglednik, neki general u penziji, nečiji kum, advokatov sestrić. I sad vodi istragu i pribavljaj dokaze, nepartijska narodna milicijo! Nemoj sponzora, nemoj sponzorušu! Nemoj sina, nemoj oca mu njegovog!

I kad bi imala poštene namere, Vlada bi ih se morala odreći pri prvom narednom skupljanju 126 glasova. Dušmani ne daju da se bude pošten. Svaki glas košta. Koštalo je odustajanje od traganja za ubicama Branka Bulatovića, košta čuvanje Ratka Mladića, košta obećanje ministra Velje da neće biti istraga povodom podele pomoći u Jaša Tomiću i okolini. Otkud je Velja nadležan za istrage? Otud što je ministar važniji od Srbije. A kakav bi to ministar bio kad članovima svoje partije ne bi dao više državnih para nego onima koji su više stradali? Njegovi će mu biti zahvalni dokle god ministruje, ostali će čekati da neko njihov postane odbornik, poslanik ili ministar, bilo šta što je moćnije od države. Pošto su u sadašnjoj generaciji političara oni koji imaju državotvorni osećaj u manjini, moraće se sačekati sledeća. Srbija će početi da postaje država kada u hladovini parlamenta i ostalim zgradama pod njenom zastavom ne bude onih koji danas tamo sede jedino zbog toga što je unutra lagodnije nego bilo gde na plus trideset i nešto.

Bela kuća je, ako je tačno preneto, pozvala predsednika i premijera Srbije. Nije sasvim jasno jesu li pozvani zajedno ili svako zasebno. Izvesno je da njih dvojica izbegavaju da bilo kuda idu skupa. Valjda zbog viših državnih interesa. Uostalom, ne postoji jedinstvena državna politika koja bi obavezivala sve državne službenike. Zbog toga predsednik ima pravo da govori svoje, prvi ministar svoje, ministar inostranih dela svoje. Zamislite da njih trojica istovremeno uđu u Ovalni salon i počnu da objašnjavaju kuda ide Srbija.

Ni ova sedmica nije prošla bez pogibije u kasarni. Problem nije u tome kako će se vojska zvati, već u tome što ona - onakva kakva je - može samo da jede samu sebe.

A dobra vest? Buduće srednjoškolce najviše je obradovalo što im je čika ministar izvukao laka pitanja.