Mantranje nad Jevropom

U minulim godinama „Evropa“ je verovatno najčešće pominjana reč u Srbiji (a i u drugim zemljama u okruženju). Političari ponavljaju dobro poznate floskule o „Evropi bez granica“ i „našoj evropskoj budućnosti“, a sa televizija nas bombarduju kvizovima o tome koliko poznajemo principe Evropske unije. Sve u svemu – Evropa posvuda, a Evrope niotkuda.

Posmatrajući sve to, čovek bi pomislio da je Srbija tek na korak do pridruživanja Evropskoj uniji i da se sada u opuštenoj atmosferi malo ćakula o tome kada izvršiti taj svečani čin. No, realnost je miljama daleko od toga. I mi smo kilometrima daleko od punopravnog članstva u EU, a nije posve sigurno ni koliki je uopšte kapacitet Unije da apsorbuje nove članice. Što je još gore, Evropa je kod nas shvaćena kao neka „obećana zemlja“ u kojoj će se svi naši problemi rešiti sami od sebe. Jedan deo naše političke i intelektualne elite kao da smatra da je dovoljno samo ponavljati pomenute „mantre“ zazivajući Evropu i da će ona sama doći kod nas. Ili da ćemo mi, naprosto čudesno, doploviti do nje, na letećem ćilimu.

Ipak, neće biti da je dovoljno ponavljati dobro poznate termine poput – „integracija“, „pridruživanja“ i „stabilizacije“ – da bi se sve to samo obavilo kao u nekoj bajci. Umesto da budemo jaki na rečima, trebalo bi da postanemo silni na delima. Ovako, situacija podseća na onaj čuveni film u kome je dični Srbin (u interpretaciji Velimira Bate Živojinovića) pričao potencijalnoj ljubavnici o svojim ljubavničkim planovima, da bi u pola priče – zaspao. Ukoliko ne želimo da nas kolektivno zadesi takva sudbina i da bukvalno (p)ostanemo Njegoševo pleme koje „snom mrtvijem spava“, mantranje bi trebalo da bude zamenjeno svrsishodnim i odlučnim političkim akcijama. Umesto Evrope koja će biti na usnama, bilbordima i TV ekranima, Srbiji je potrebna Evropa koja će biti u njenim institucijama – sudovima, ministarstvima, vojsci, javnim službama, naučnim institutima i fakultetima. Ako uspemo u tome, potpuno će biti svejedno koliko ćemo biti blizu ili daleko od samog članstva u EU, mada istini za volju treba reći da je na taj put lakše stupiti s evropskim saveznicima negoli sam. Ali nije na odmet imati svest da u tu evropsku zavrzlamu ne ulazimo zbog bilo koga drugog, već zbog nas samih i da nam Evropa ostavlja mogućnost izbora – da li ćemo joj se pridružiti ili ne.

Na nama je da odlučimo da li ćemo jalovo političko mantranje zameniti sveopštom nacionalnom mobilizacijom kako bismo svi zajedno prionuli na posao i svojim znojem izgradili respektabilnu državu. Ili ćemo da odlučimo nešto drugo. Bitno je samo da ne stojimo u mestu, zbunjeni i neodlučni. Vinograd ne ište molitve – nego motike, govorilo se u starim dinarskim krajevima, a prethodne generacije su dobro znale da se „ne može megdan zadobiti sve sedeći na divanu i duvan pušeći“. Da je tako rezonovao Karađorđe nikada ne bi ustao na Turke. Da je tako rezonovao Pašić, parlamentarna demokratija nikada ne bi došla u Srbiju. Da je tako rezonovala celokupna reformska Srbija, nikada se ne bi izvršilo ono što se moralo izvršiti 5. oktobra. Tog duha nam treba i sada i njime treba da napadnemo rezignaciju koju šire mudrijaški „analitičari“ pobrojavajući sve naše poraze. Umesto što mantramo nad Evropom i lamentiramo nad svojom nesrećnom sudbinom, treba konačno da počnemo graditi Srbiju kao ozbiljnu državu.

Ne zbog neke daleke i apstraktne Evrope, već zbog nas samih i zbog konkretnog sistema vrednosti koji se u toj Evropi primenjuje, a za koji želimo da bude i naš sistem – uvažavajući i sve nacionalne osobenosti. No, ako naša glavna nacionalna osobenost ostane mantranje, nećemo imati ni „d“ od države i predstavljaćemo više cirkus, negoli zreo i ozbiljan politički poredak. Na sreću, imamo mi još nekih drugih osobina osim pomenutih, a valjda će i one jednom isplivati na površinu.

Ukoliko je istina da sreća prati hrabre, onda se ne može reći da Srbija u poslednjim dešavanjima oko Haga, prekida procesa pridruživanja sa EU i početka procesa razdruživanja sa Crnom Gorom, nije imala sreće. Slobodno se može reći da nije imala hrabrosti. Hrabrosti da se konstituiše kao politička i ekonomska sila, makar regionalnog značaja – ne ugrožavajući bilo koga, već samo štiteći svoje interese.

*istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka