Derbi

Mislim da sam tada još uvek imao crno-beli tv. Prvi moj susret sa Šveđanima, svetsko prvenstvo na istom mestu, dobili su nas čini mi se 2:1. Tosterson se zvao valjda. Engleza tada nije bilo, ali su glasovi i slike iz ’66 bili još uvek jaki. Mistika dalekog koja očarava osmogodišnjeg klinca. Kažu stariji, biće direktan prenos. Meni je to izgledalo kao spuštanje na mesec. Kao da mi igraju fudbal po tepihu sa rasutim lego kockama. Evo, ja ću da od štapića za sladoled napravim korner zastavicu koju je Frensis izvukao slaveći još jedan pogodak u finalu Kupa šampiona. Sećate se Trevora Frensisa, glavnog junaka mitskog Pohoda na Tron (svaka sličnost sa našim je nenamerna), Robina Huda tadašnjeg drugoligaša? Notingem Forest, simbol pobede malog nad velikima. Za tri godine od anonimusa do dvostrukog šampiona Evrope. Negde u to vreme smo kupovali i Nippera i Roya iz Roversa. Snovi iz crno-belih stripova, snovi sa crno-belih televizora.

Borg reketom, Stenmark štapom, Tor i Odin sa mačevima u rukama, nakon nove letnje stripoteke četvrtkom (strane nakon Flaša Gordona), polufinale Vimbldona petkom, Borg uzima meru Konorsu. Stripoteka se zimi seli na sever, posle Karla Vikinga pravo u Are. Fil i Stiv Mer gledaju Stenmarka odozdo.

Nepobedivi Šveđani. Tako mi se tada činilo. Čega god da se dohvate, haraju. I ABBA, i cice na moru, i Deda Mraz je za mene njihov. Ne, nije iz Finske, sigruno. Da su se Litmanen i Nikenen rodili kojih dvadeset godina ranije, možda bih i poverovao, ovako... Deda Mraz stanuje u Areu.

Tada smo tukli koktu, lepili preslikače smajlija na ruke i skidali nalepnice sa stranih kola. D uglavnom, S retko, GB gotovo nikada. Trofeji iz dečjih snova. Ta Engleska i Švedska mora da su mnogo daleeekooo...

Trideset godina kasnije stojim na crti između dve vojske. Osećam se isto kada sam se prvi put zaljubio u Aletu, kraljicu Maglovitih ostrva. Topim se. Trenutak koji pamtiš za sva vremena. Sa jedne strane Lavlje srce, sa druge rogovi do neba. Huk dve himne, prvi put slušam uživo, u srcu kopa jednih i drugih. Žmurim i sećam se crno-belih uspomena. Dočekao sam direktan prenos u koloru. Nesnosno je vruće, nisam siguran da li je znoj ili su suze. Ali znam da mi se plače. Zbog sreće što sam tu, i zbog istine da se to uvek dešava nekom drugom.

Voleo bih da je sada ovde moj švrća.
Voleo bih da su sada ovde svi moji otraci.
Voleo bih da su sada ovde svi oni klinci koji kesama sa urinom gađaju pubove.
Voleo bih da su sada ovde svi oni koji tuku klince koji ih gađaju.
Voleo bih da je sada ovde cela moja nesretna zemlja.
Da vidi da može i drugačije.

Petnaest hiljada na petnaest hiljada. Kakva nesnosna buka, kakav unutrašnji mir. Jedni drugima samo pesme i osmehe.

Stojim na sredini u plavom majci, ja ne pripadam njima. Ali na mene ne lete kese sa govnima. Ne lete kamenice. Niko me ne odvaljuje štanglama.

Dobijam samo Ljunbergovu masku, crveno bele trake i jedan veliki poljubac u objektiv. Nikada ga neću obrisati.

Večna uspomena na srećne ljude koji znaju da imaju samo jedan život...

Egal kao nagarada za fer plej, egal kao pravda koja jednima i drugima vraća za najbolji meč na Mundijalu. Bilo je golova. Bilo je pijano. Bilo je sitnih čarki. Bio je Derbi. Sa ukrštenim kriglama na kraju. Ko zna zna.

Pogledajte Engleze. (avi, 2.4mb)
Pogledajte Šveđane. (avi, 3mb)