Priča o dve slovenske države

Pre deset godina, nije bilo velike razlike između Slovačke i Srbije. Nekadašnja Slovačka, uklještena u centralnoj Evropi, izgledala je kao da je na Balkanu. Čvrsto ju je vodio Vladimir Mečijar. Njegov „kolega“, Slobodan Milošević iz Srbije, učinio je mnogo gore stvari u svom komšiluku, raspirujući ratove koji su uzrokovali raseljavanje miliona ljudi. Ali u domaćim poslovima, situacija je u obe zemlje bila slična. Njihove ekonomije su stagnirale. Ni Slovačka ni Srbija nisu imale izgleda da se priključe Evropskoj uniji i NATO-u u bliskoj budućnosti.

Od tada, Slovačka je postala primer post-komunističke promene, sa sjajnim novim mostom kao dodatkom staroj panorami sa tornjevima i kaldrmisanim ulicama u sada užurbanoj prestonici Bratislavi. Široka koalicija je smenila Mečijara sa vlasti 1998. godine. To je stabilizovalo ekonomiju, obuzdalo uticaj Rusije i poguralo zemlju ka članstvu u EU i NATO. Nakon što je ponovo izabran 2002., premijer Mikulaš Džurinda je od Slovačke stvorio reformsku zvezdu centralne Evrope, sa jednakim porezima za sve i jakim penzionim sistemom. Strani investitori, naročito u oblasti auto-industrije, su ubrzo došli.

Srbija, sa druge strane, je i dalje „malaksala“. Iako je Milošević napustio vlast 2000. godine, njegova zemlja i dalje čeka na red za priključenje Evropskoj uniji. Iako se ekonomija stabilizovala, malo je stranih investicija. Nedavno izglasana nezavisnost Crne Gore je samo još jedna faza u propadanju srpskog „nazovi-carstva“. Kratkoročno, to bi moglo da prouzrokuje korak unazad za srpsku politiku.

Procena kretanja BDP po stanovniku Slovaèke i Srbije (podaci od 1999. raèunaju se bez Kosova) prema paritetu kupovne moæi

Ono što je, možda, još čudnije u pogledu na Slovačku jeste da glasači, po svemu sudeći, nisu spremni da na izborima 17. juna daju i treći mandat vladi, koja je po ocenama sa strane najuspešnija u regionu.

To potencira jedan od najvećih paradoksa u post-komunističkoj politici. Privatizacija, stabilizacija, liberalizacija i jednaki porezi su pokrenule unapred svaku zemlju koja ih je prihvatila. Spore i parcijalne reforme ne daju rezultat. Brze i duboke daju. Ali, glasači to vrlo retko vide i shvataju.

Problemi sa kojima se suočava Džurinda su dobar primer. Jedan izvor slabosti je nedostatak čvrstog mandata. To je tipičan problem: većina post-komunističkih reformatora su na vlast došli zahvaljujući predizbornim zaokretima ili zbog opšteg glasanja protiv odlazeće vlasti. Tako da nije iznenađenje što su građani uznemireni kada se suoče sa ekonomskim nestabilnostima, povećanjem nejednakosti i smanjenjima u sektoru javnih usluga, i još kada ih ubeđuju da je to za njihovo dobro.

U slučaju Džurinde, njegov prvi mandat je došao kroz nezadovoljstvo javnosti zbog skandala i sve opasnijeg ponašanja Mečijarevog režima i jer je široka koalicija bila mnogo prihvatljivija nego radikalna vlast. Njegov reizbor 2002. je bio stvar srećnih okolnosti. Dve manje partije nisu dobile dovoljno glasova da pređu cenzus za ulazak u parlament, a njegov glavni rival, populistički eks-komunistički „Smer“, je imao iznanađujuće loš rezultat. To je omogućilo Džurindi da formira koaliciju sa drugim partijama desnog centra i strankom mađarske manjine. Iako je bila na „klimavim nogama“, koalicija je omogućila Džurindi i njegovom glavnom savezniku, ministru finansija Ivanu Miklošu, da otpočnu reforme.

Nažalost, čak i uspeh sa reformama ne donosi mnogo političke podrške. Iako je većina promena koje je donela Džurindina vlast opšte prihvaćena i samo Smer, makar u teoriji, želi da ih ukine, post-komunistički glasači imaju kratko pamćenje i još kraći fitilj. Oni porede ono što sada imaju, ne sa nedaćama prošlosti, već sa sigurnošću života u „staroj“ Evropi.

Glavni razlog gubljenja popularnosti reformista je to što je ekonomija samo deo priče. Najveća boljka svih esk-komunističkih zemalja je spora reforma državne administracije. Korumpirani i nekompetentni službenici, podmitljivi političari, spori, skupi sudovi u koje niko nema poverenja i osećanje javne nemoći dovode do toga da je glasačima svega dosta. Na tom planu, Slovačka je, kao i druge zemlje u sličnoj situaciji, napravila vrlo mali napredak.

Ipak, Džurinda može biti zadovoljan. On se, sa osam godina na vlasti, najduže održao od svih post-komunističkih premijera. Većina reformi koje je doneo je nepromenljiva. Njegova partija se može i vratiti u novu vladajuću koaliciju, doduše u manjoj ulozi nego do sada. Ministar finansija Ivan Mikloš, sa svojim planom ekonomije znanja, je ime na koje treba obratiti pažnju, ali i on priznaje da je „normalno, da posle osam godina, ljudi budu umorni“.

Bilo bi dobro misliti da bi post-komunističke zemlje mogle prihvatiti snažan partijski stistem koji bi povezao politiku, političare i glasače. Ali taj model politike je u slabljenju i u zapadnoj Evropi i pokazuje malo znakova prihvatanja na istoku.

Obeshrabreni Srbi bi trebalo da pogledaju koliko je Slovačka napredovala – ne samo u ekonomiji, već i u sofisticiranju demokratije. Sa pozicije jednog od evropskih problema, Slovačka se sada smatra zemljom čije iskustvo sa autoritarnom vladavinom može da posluži kao osnova za promociju demokratije.

Glasanje 21. maja u Crnoj Gori, kao demokratski proces, je sa stanovišta EU prošlo zadovoljavajuće. Svi politički akteri su se saglasili sa uslovima, što je sprečilo bojkot, haos ili nešto gore. Većinu posla za EU odigrali su, u ovom slučaju, Slovaci. Početkom godine Miroslav Lajčak, politički direktor slovačkog ministarstva inostranih poslova, je imenovan za specijalnog izaslanika EU na crnogorskom izborima. Potom je slovački diplomata, František Lipka, postavljen od strane EU za predsednika referendumske komisije. Činjenica da slovačke diplomate govore lokalni jezik je bila velika prednost, nasuprot mišljenju o odbojnim i distanciranim zapadnjacima, i to se dopalo domaćem stanovništvu.

Ali u Srbiji, raspoloženje je lošije. Vojislav Koštunica, premijer, je sa nevericom reagovao na odluku o nezavisnosti. Sada je na redu razdvajanje slabe federalne srpsko-crnogorske države, a deklaracija nezavisnosti će, gotovo sigurno, uskoro uslediti.

Iako je srpski predsednik Boris Tadić čestitao Crnoj Gori na nezavisnosti (i rekao da će biti na čelu srpskih oružanih snaga), Koštunica i nacionalisti oko njega ne deluju toliko sposobni da prihvate ovu odluku. Zaista, kredibilitet kabineta premijera Koštunice je u padu. U martu je premijer obećao da će isporučiti Ratka Mladića, bivšeg generala bosanskih Srba, Haškom tribunalu za ratne zločine i nije uspeo da ispuni to obećanje. Zbog toga je i EU stopirala pregovore sa Srbijom o eventualnom priključenju Uniji.

U narednim mesecima Srbiji slede novi portesi, uključujući i formalni gubitak Kosova, koje mnogi Srbi smatraju kolevkom svoje nacije – iako preko 90 procenata populacije čine Albanci i iako se nalazi pod kontrolom Ujedinjenih nacija.

Ove jeseni, Marti Ahtisari, predsedavajući na pregovorima o budućnosti Kosova, će najverovatnije predložiti prihvatanje nezavisnosti Kosova. To će užasnuti Srbe – ukoliko je odlazak Crne Gore bio gorka pilula, gubitak Kosova će biti kao gutljaj otrova. Koštunica bi na to mogao da odreaguje raspisivanjem izbora. Ono što bi usledilo bi moglo da donese korist ultra-nacionalističkim radikalima (najpopularnijoj srpskoj partiji sa 38 procenata podrške), na koje se Koštunica već oslanja.

Razlaz Slovačke i Češke republike 1993. godine je pokazatelj kako mirno rešenje „nacionalnog pitanja“ može da raskrči put napretku i na drugim poljima. Tužno, isto važi i u suprotnom smeru – nerešeno nacionalno pitanje bi moglo da optereti srpsku politiku i u narednim godinama.