Pijani brod

Na pitanje šta mu se sviđa u Beogradu, jedan strani dizajner koji gostuje na Beogradskoj nedelji dizajna rekao je da je oduševljen što mu je taksista pokazao ruševine ostale posle bombardovanja.

Upravo taj mali i naizgled nebitni detalj govori o nama više nego bilo šta drugo. Teško da bi se ma i u jednom gradu na svetu mogla pronaći takva „turistička fasciniranost“ morbidnim događajima iz tako sveže prošlosti. Još više, izgleda da smo se sa ruševinama i sa rušenjem nekako saživeli. Scenografija naše kolektivne nesreće, instalirana na najprometnijoj ulici u gradu, izgleda da više i ne skreće pažnju nikome, osim kada tuda prođe neki stranac kome možemo da se pohvalimo kako smo preživeli, ili kako smo zbog tog osmeha sa kojim pokazujemo razvaljeni generalštab, na primer, drugačiji.

Potreba da se svidimo strancima nije samo posledica dugogodišnje izolacije i katastrofalnog medijskog rata, ona je mnogo starija u vreme komunizma gajili smo osećaj superiornosti prema svim zemljama istočnog bloka, i duboke inferiornosti prema svemu što je dolazilo sa zapada. Naša gostoljubivost doživljavala je svoje najveće uzlete kada su stranci bili u pitanju, a briga o utisku koji ostavljamo kada nas drugi gledaju vazda je bila veća od brige kakvi smo u stvari.

Otuda nije čudno da je Srbija jedna od zemalja u kojoj je takozvani kolektivni marketing, slika koju svet ima o nama bila veća od života - nema toga šta nismo bili spremni da uradimo kako bismo ostavili utisak - od igranja po mostovima, preko Miloševićeve sahrane do osmeha sa kojim pokazujemo sopstvenu golgotu.

Život Beograda, ili ono što danas strancima pokušavamo da predstavimo kao naš brend, kreće se između slike nasmejanog taksiste koji pokazuje gde su pale bombe, i splavova na kojima se pije i igra po stolovima do zore.

Sava Šumanović, pijani brod?

Samo u tom našem današnjem inferiornom „brendiranju“, nažalost, ima daleko manje boje.