Kako obećati milijardu evra

Iako niko ovih dana nije video Radovana Jelašića među braniocima nasipa na Dunavu, guverner Narodne banke Srbije ima vrlo sličan problem kao i ljudi koji pumpama brane gradove od poplava tako što svaki minut vraćaju kubik vode u reku, a Dunavom u minutu istovremeno prođe i preti da se izlije osam miliona kubika vode. I Jelašić, koliko god se trudio da ispumpa višak dinara sa već poplavljenog tržišta novca i spreči katastrofalnu poplavu cena (inflaciju), toliko Vlada u ime države svakodnevno nadire na “poplavljeno” tržište i preti da novom količinom dinara (sada već sa 88 milijardi) probije nasipe koje je podigla Narodna banka.

Petnaest meseci je guverner NBS, slušajući gunđanje poslovnih banaka, podizao monetarne nasipe (obavezna rezerva, repo i druge operacije na otvorenom tržištu) da sačuva zemlju od poplave cena, a onda su pre neki dan stigle najave o dva nadolazeća razorna novčana talasa koji bi mogli da ponište sve napore Centralne banke da sačuva zemlju od poplave - dinara.

Da paradoks bude veći, tu nevolju (kao početak predizborne kampanje svoje partije G17 Plus) najavio je, niko drugi do – ministar finansija Mlađan Dinkić. Odgovarajući na kritike radikala da Vlada prezadužuje državu i da ne čini ništa da obezbedi povoljne uslove za domaću privredu, Dinkić je u Parlamentu obećao (6. april) da će Ministarstvo finansija predložiti Vladi donošenje nacionalnog plana investicija i “da će na taj način sav suficit ovogodišnjeg budžeta biti korišćen isključivo za javne investicije u školstvo, zdravstvo, infrastrukturu i privredu, odnosno za nabavku kompjutera, školskih klupa, bolničkih kreveta, za izgradnju autoputeva, gasifikaciju i mnoge druge sektore” (prema izveštaču agencije Beta).

Tom prilikom ministar je objasnio da je neophodno izgraditi mnoge puteve i priključiti bitne pravce na autoputeve, pre svega da se Kragujevac spoji sa Koridorom 10 i naveo da je dogovoreno s gradonačelnikom Beograda Nenadom Bogdanovićem da se istovremeno grade dva mosta - jedan preko Save i jedan na Dunavu kod Vinče. Tog dana i na sajtu Ministarstva finansija pojavila se ista vest, čime su raspršene sumnje u količinu novca predviđenog za trošenje (mnogi su bili ubeđeni da su u pitanju dinari, a ne evri) i neverice oko izvora finansiranja (budžetski suficit ili privatizacioni prihodi).

Šta će nam suficit

Dva dana kasnije, ministar Dinkić je na TV B92 objasnio da prema njegovom projektu država pošto ima višak para i ne zna šta će sa njima, treba da potroši milijardu evra (88 milijardi dinara) iz privatizacionih prihoda na kupovina moderne opreme koja nedostaje bolnicama i porodilištima, uključujući i nuklearni skener za rano dijagnosticiranje bolesti, nabavka 30 hiljada računara za škole, izgradnju obilaznice oko Beograda, izgradnju jeftinih stanova za zaposlene u javnom sektoru, stanove za policiju, stanove za vojna lica, završetak hrama Svetog Save na Vračaru...

“Građanima konačno treba da pokažemo da je vredelo voditi reforme, jer sada će se nešto i videti. Jer, ljudi pitaju - šta će nama suficit? Je l’ se to jede? Naravno, ne možeš da im kažeš da se jede, jer se ne jede. Kao ministar finansija imam viziju u šta da ulažemo višak novca. U šta drugo nego u novu državnu imovinu, u imovinu kao što su kreveti u bolnicama. Eto, potrošićemo osam miliona evra za 36 hiljada bolničkih kreveta. Za 30 hiljada PC računara daćemo 15 miliona evra i svaki učenik će imati u školi računar. I 200 miliona će ići za infrastrukturu”, rekao  je ministar Dinkić.

Gostujući na državnoj televiziji (12. april), Dinkić je otišao u još sočniju razradu teme, pa je tako najavio izgradnju bazena u gradovima koji ga nemaju, podizanje otvorenog i zatvorenog atletskog stadiona, a u jednom trenutku se požalio da Leskovac nema koncertni klavir i da se, naravno, taj problem mora rešiti. A na pitanje ko će odlučivati šta i koliko da se kupi, Dinkić kaže da će se “formirati komitet koji će razgovarati sa korisnicima o njihovim  potrebama, a konačnu reč o trošenju para mora da ima Ministarstvo finansija”. Pet dana posle prve najave, ministru finansija učinilo se da je malo obećao, pa je u Leskovcu (11. april, po agenciji Beta) “podigao durbin” najavom da će Vlada u okviru nacionalnog investicionog programa iz privatizacionih prihoda i iduće godine potrošiti milijardu evra u razvoj infrastrukture, zdravstva, obrazovanja, nauke, sporta i zapošljavanja i obećao da će svaka opština u Srbiji u proseku dobiti po milion evra za poboljšanje putne infrastrukture.

Dinkićeva najnovija obećanja zazvučala su kao nastavak ministarskog utrkivanja u dodvoravanju biračima razbacivanjem para od privatizacionih prihoda. U nedavnoj predizbornoj kampanji za predsednike opština u Kraljevu i Smederevu u investicionim obećanjima već se naročito isticao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, koji je nudio izgradnju lokalnih puteva i mostova i tako Vladi već napravio račun od oko milijardu evra.

Ideje o modernizaciji zdravstva, škola i puteva teško da bi neko mogao da osporava, pogotovo u zemlji koja je pri kraju evropske lestvice kvaliteta usluga u ovim oblastima. Nije sporna (a to pokazuju i iskustva drugih zemalja u tranziciji) ni potreba modernizacije infrastrukture, kako bi se tom vrstom pogodnosti privukli strani investitori. Zato na prvi pogled Dinkićevo čašćavanje zvuči veoma primamljivo običnim ljudima, kao uostalom i sve populističke ideje koje je u sličnim prilikama obilato koristio, na primer, Miloševićev režim. Teško je odoleti prvoj asocijaciji koja se javlja posle Dinkićevih obećanja za lečenje tranzicionih muka srpskih birača parama dobijenim od prodaje Mobtela i banaka. Na sličan način rasipao je pare i Slobodan Milošević kada je posle prodaje Telekoma spiskao ondašnjih 1,7 milijardi nemačkih maraka na ublažavanje (sankcijama izazvanih) bolova tih istih birača.

I Milošević je obećavao viši standard u društvenim delatnostima, ulaganje u “brze pruge” i infrastrukturu samo da bi na sledećim izborima on i njegova partija dobili još jedan mandat da upravljaju državom. Ta 1997. godina nije bila tako davno da građani ne mogu da se sete kako su te pare proćerdane i koliko su potom mogli da žive od tako poklonjenog novca. Sama najava da bi država, na predlog ministra finansija mogla 88 milijardi dinara da faktički “skrca” u potrošnju (a ne u investicije, kako kaže Dinkić), izazvala je jezu kod domaćih monetarnih vlasti i inostranih monitora s obzirom na njen mogući uticaj na inflaciju i naterala sve domaće proizvođače da uzmu digitron u ruke i počnu da se preračunavaju o rastu cena sopstvenih proizvoda. Ma šta tvrdio ministar finansija (a tvrdi da su neznalice svi ekonomisti koji ne misli kao on) – nema studenta ekonomije koji neće potvrditi da 88 milijardi dinara na monetarnom tržištu kakva je Srbija mora izazvati rast inflacije preko planirane stope od 9,3 odsto.

Uostalom, i guverner NBS Radovan Jelašić (za koga se sa sigurnošću može reći da nije “bilo koji ekspert”) krajnje zabrinuto i ozbiljno upozorava (30. april, konferencija za novinare) da “srpski budžet ne predviđa u 2006. godini nikakve ‘dodatne investicije’ osim onih sadržanih u budžetu i da svaki dodatni dinar ubačen u sistem od strane države iz viška privatizacionih prihoda proizvodi i-n-f-l-a-c-i-j-u, ukoliko NBS ne povuče te dinare. Povlačenje znači trošak za NBS-državu i ujedno više kamate za dužnike”.

Sterilisanje inflacije

Inače, Narodna banka Srbije već 15 meseci žonglira u monetarnoj politici, pokušavajući da drži inflaciju pod kontrolom tako što kažnjava poslovne banke zbog navodno odobrene velike količine potrošačkih kredita koji utiču na rast cena. I kako NBS više “steže kaiš” poslovnim bankama, tako inflacija više raste, što samo pokazuje da uzrok inflacije u Srbiji nisu poslovne banke i potrošački krediti, nego rasipnički raspoložena država i ministri-raspikuće.

U prilog toj tezi govore i podaci koje je izneo guverner Jelašić na spomenutoj konferenciji za novinare. On je tada rekao da je u periodu od januara 2005. do kraja marta 2006. godine kumulativno instrumentima obavezne rezerve sterilisano (povučeno iz opticaja) 106,4 milijarde dinara, a operacijama na otvorenom tržištu još 32,4 milijarde, što znači da je u poslednjih 15 meseci povučeno ukupno 138,8 milijardi dinara. Da bi se shvatilo o kolikoj se sumi radi, neka posluži podatak da je krajem decembra 2005. godine ukupna novčana masa u opticaju (takozvani monetarni agregat M1) bila 144 milijarde dinara. Dakle, povučena količina novca gotovo je jednaka sumi novca u opticaju. Da bi zaustavila rast inflacije i u prva dva meseca ove godine, Narodna banka nastavlja sa povlačenjem novca sa tržišta, a onda kao grom iz vedra neba stiže obećanje ministra finansija Mlađana Dinkića da će država potrošiti po milijardu evra ove i naredne godine na javne nabavke u bolnicama i školama i javne radove na izgradnji puteva i mostova.

Odgovarajući zabrinutim ekonomistima, analitičarima i guverneru NBS, ministar Dinkić vrlo originalno tvrdi da 88 milijardi dinara (milijarda evra) na tržištu novca ove godine neće izazvati rast inflacije u Srbiji: “Upravo zbog toga Ministarstvo finansija mora da vodi ceo projekat. Kad bi milijardu evra podelili građanima, to bi poguralo inflaciju. Međutim, pošto taj novac ide u kapitalne investicije, u infrastrukturu, to neće imati inflatorni uticaj, a mi ćemo sve to koordinirati s Narodnom bankom i planiraćemo da trošenje bude takvo da ne izazove te poremećaje” (subota 8. april, TV B92, “Kod Timofejeva”).

Odlučujući se da milijardom evra časti građane Srbije koji su izdržali bolne reforme, ministar finansija i Vlada reskiraju da se opasno zamere ne samo domaćoj centralnoj banci, nego i, recimo, Međunarodnom monetarnom fondu. Iako je aranžman sa MMF-om završen, ostale su obaveze Vlade prema dogovoru iz šeste revizije i zato je MMF ovih dana upozorio Vladu da mora poštovati sporazum po kome se obavezala “da sačuva dodatne prihode iznad planiranih budžetom za 2006. godinu, a pod tu klauzulu potpada i novac dobijen prodajom Mobtela”. Uostalom, taj stav sasvim precizno izneo je i Harald Hiršhofer, stalni predstavnik MMF-a u Srbiji i Crnoj Gori. On je u autorskom tekstu za Ekonomist magazine (broj 307. od 10. aprila) napisao: “U slučaju

da se fiskalna pozicija ublaži, makar i zbog investicionih ciljeva, očekivano smanjenje inflacije ne bi se moglo ostvariti, ili bi se ostvarilo u manjem obimu, što bi umanjilo kupovnu moć novca i uticalo posebno na siromašne i starije osobe. Deficit tekućeg računa bi ostao velik ako bi dodatni fiskalni stimulansi završili u uvozu. Ovo bi jedno za drugim vodilo većem spoljnom dugu koji bi buduće generacije morale otplatiti.

MMF priznaje značaj investicija u infrastrukturu u Srbiji i podržava te izdatke pod uslovom da su zadovoljeni određeni uslovi: (1) Dodatne investicije neće moći da oslabe fiskalnu poziciju i ciljani kombinovani suficit od 3,6 procenata. To znači da je pre povećanja investicija neophodno najpre smanjiti tekuću potrošnju, (2) Investicioni projekti moraju biti pažljivo procenjeni i prioriteti utvrđeni u skladu sa ekonomskim povraćajem i srednjoročnom investicionom strategijom koja tek treba da bude razvijena. (3) Neki ministri promovišu privatno javna partnerstva za velike projekte izgradnje puteva.

MMF je više puta upozoravao na moguće fiskalne rizike za poreske obveznike koji proističu iz loše osmišljenih privatno javnih partnerstava. Direktno rečeno, zabrinuti smo da će privatna preduzeća biti plaćena da izgrade neprofitabilnu infrastrukturu sa neizvesnim ekonomskim rezultatima i da će računi biti ostavljeni budućim vladama i poreskim obveznicima. Zbog ove zabrinutosti,naš ekspertski tim je boravio dve nedelje u Beogradu i pripremio određenibroj preporuka.  

Nažalost, ove preporuke do sada nisu bile dovoljno uvažavane, što za posledicu može imati značajne buduće fiskalne obaveze. Naše preporuke bile su

da se krene sa malim projektom, sa jasnim ekonomskim smislom i sa niskim rizikom. Ovo bi omogućilo brojnim ministarstvima da steknu iskustvo u odnosima sa privatnim preduzimačima i njihovim zastupnicima i da se izbegnu skupe greške na račun poreskih obveznika”.

Primamljivija Bugarska

Iz MMF-a ukazuju da bi za Vladu Srbije bilo mnogo bolje ako se ne bi pokazala kao raskalašna i ako bi uspela da sve privatizacione prihode sačuva na štednji da bi 2007. godine imala dovoljno para za otplatu visokih rata dugova prema Pariskom i Londonskom klubu. Prema računici o spoljnjem dugu Srbije proističe da su godišnje rate duga Pariskom i Londonskom klubu 2007. godine približne ratama iz ove godine. Naime, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca ove godine na ime glavnice i duga treba platiti ratu od 146,8 miliona dolara, a dogodine - 150,7 miliona dolara.

Ako Vlada računa da će samo od prodaje Mobtela zaraditi 800 miliona evra i da će ukupni privatizacioni prihodi biti milijardu i po evra (prodaće se još neke banke), onda se ministru finansija i ostalim kreatorima ekonomske politike učinilo politički racionalnim da, uz otplatu tog duga, malo više časte i birače bez obzira da li će izbora biti ili ne do kraja ove godine i bez obzira koliko će taj potez pogurati inflaciju.

Tako je Vlada još jednom odlučila da se oproba kao preduzimač u ekonomskim poslovima, gde joj inače nije mesto, a da pri tome nema jasnu predstavu da li se radi o pravom investiranju koje znači kreiranje novih radnih mesta ili o klasičnoj državnoj potrošnji. Iz svakodnevnih izjava ministra finansija stiče se utisak da ni on nije načisto da li je reč o novom zapošljavanju (što podrazumeva pravo investiranje), ili o klasičnoj državnoj potrošnji (često spominje raspisivanje tendera za nabavku opreme).

Želeći da ostavi utisak odlučnog reformatora, ministar Dinkić uverava javnost da “ima viziju”, ali čini se da on zapravo ima problem poimanja moderne države - koja ne treba da bude preduzimač, nego garant sigurnih uslova poslovanja privatnih preduzetnika i kompanija. Tu lekciju ministar finansija lako je mogao da nauči na jednom primeru. Naime, u danu kad je Dinkić u Leskovcu najavio još jednu milijardu evra državnih “investicija” u razvoj i otvaranje novih radnih mesta, nemački ambasador Andreas Cobel žalio se u Beogradu vicepremijeru Miroljubu Labusu da su dve nemačke firme koje su želele da investiraju u Srbiju (i tako zaposle nekoliko stotina radnika) otišle u Bugarsku, jer su u Srbiji loši uslovi. To je izazov koji treba da reše ministar finansija i Vlada stvaranjem privlačnog ambijenta za ulaganje kompanija, a ne da država investira i zapošljava.

Sudeći, međutim, po kritici koju joj je uputio guverner NBS Radovan Jelašić, srpska vlada kao da se odrekla daljih ekonomskih reformi. Argumenti guvernera Jelašića su sledeći: “Sprovođenje strukturnih reformi i dalje ostaje ključni izazov, a fiskalna konsolidacija nema alternativu. U nedostatku programa sa MMF-om, teme poput restrukturiranja NIS-a i EPS-a, kao i prodaja već izdvojenih sporednih delatnosti iz velikih javnih preduzeća, kao da su skinute sa agende ekonomskih reformi. U ekonomskoj politici za 2006. godinu, osim onoga što je deo programa sa MMF-om, nema više ni jednog konkretnog imena preduzeća, niti rokova za njihovu privatizaciju. Vlada bi trebalo da je proaktivnija i transparentnija, a ne da čeka novi program sa MMF-om”.