Američko-protestantski način vođenja politike i ekonomije je vrlo opasan

Uoči Uskrsa koji zapadne hrišćanske crkve ove godine slave 16. aprila, Beogradska nadbiskupija skrenula je pažnju javnosti objavljivanjem sprskog prevoda "Osnova socijalnog učenja Katoličke crkve" koji su za godinu i po dana od objavljivanja na italijanskom i engleskom prevedeni na 15 jezika. U duhu knjige koju je Papsko veće za pravdu i mir, po nalogu prethodnog pape Jovana Pavla Drugog, pripremalo šest godina i koju je pokojni papa dočekao rečima: "Konačno", predsednik Međunarodne biskupske konferencije "Svetih Ćirila i Metodija" nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar u uskršnjoj poruci podseća da je "Gospod Isus Hrist program za svakog čoveka".

- Hrist je jasno ispunio svoj životni program - spasio je čovečanstvo. Zato svako od nas mora imati svoj program i zauzeti se za spas sveta kao Isus Hrist. Samo velikim angažovanjem, kontemplacijom i akcijom, što znači uronjenjem u Boga, ali i u istoriju sveta može se odgovoriti na Božji nacrt, a time i autentično slaviti Uskrs, jer to znači darivati život za spas čovečanstva - poručuje nadbiskup Hočevar.

Na pitanje kako se dogodilo da je sprski prevod socijalnog učenja Katoličke crkve brže završen nego na jezicima nekih većinski katoličkih zemalja, nadbiskup Hočevar odgovara da je i on sam "oduševljen što su se, uprkos teškoćama sa terminologijom, nastojanja Nadbiskupije i Fondacije Konrad Adenauer tako brzo ostvarila". Posebno mu je "drago što je predsednik Papskog veća za pravdu i mir kardinal Martino zapravo voleo da dođe u Beograd pre nego u druge susedne zemlje, iako se zna da je hrvatski prevod već urađen, a da se pripremaju mađarski i slovenački".

- Možemo biti srećni, jer je na predstavljanju knjige došlo do značajnog susreta između sestrinskih crkava - Pravoslavne i Katoličke. Posebno je simbolično što se to sve događalo na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Iznenadili su me pozivi da se knjiga predstavi i u drugim gradovima, što odražava duh ovog vremena i govori da više ne smemo biti previše centralizovani.

Prema rečima kardinala Martina, prethodni papa potrebu objavljivanja socijalnog učenja Crkve uvideo je tokom posete SAD. Kako objašnjavate da je boravak jednoj od ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta podstakao papu da se obrati svetu ovakvom knjigom?

- SAD su vodeća politička i ekonomska snaga, ali tamo stvar u rukama drže protestanti koji imaju nešto drugačiju viziju razvoja sveta od Katoličke crkve. Kod njih uvek postoji prestižna, elitna grupa koja treba da vodi i napreduje. Takav način vođenja politike i ekonomije vrlo je opasan - bogati postaju sve bogatiji, siromašni siromašniji. Zbog toga je sveti otac, pokojni Jovan Pavle Drugi želeo da se odupre opasnosti tog ekonomskog liberalizma, kao što se pre opirao komunizmu, gde je čovek bio u svom dostojanstvu uništen. Papa je osećao potrebu da stane na rub komunističkoj ideologiji, ali i tom praktičnom načinu života koji je isto tako opasan. Znamo da se on često izričito opirao i nekim inicijativama iz SAD kao što je rat u Iraku, upravo zato jer je znao da takav elitizam ili ako neko preuzme u sadašnjem vremenu svu ulogu u svoje ruke uvek narušava ravnotežu u svetu na bilo kom području - političkom, ekonomskom...

Šta je cilj sadašnjeg velikog angažovanja Biskupske konferencije u Americi u vezi s problemom imigranata u SAD?
- Crkva nikada ne može praktično da rešava sve probleme i to nije u njezinoj kompetenciji. Iako se i u Pravoslavnoj crkvi misli da Katolička crkva želi da samo socijalno deluje stvarajući strukture socijalne pravde, treba istaći da to nije ni njena želja, niti volja. Katolička crkva želi da da jasne kriterijume i zato je važno da i u Americi dok dolaze novi, konkretni istorijski izazovi, u njih ubaci svetlo Jevanđelja i time koliko može pomogne. Pre svega da nadahnjuje katolike političare da mogu da pristupe svim savremenim problemima pravilno. A kada je, kako kažu stari stručnjaci, teorija jasna, onda je već pola od prakse rešeno.

Ako je socijalno učenje Katoličke crkve "odgovor na sekularizaciju i globalizaciju sveta bez Hrista", zašto pojedini sveštenici, posebno u Latinskoj Americi, smatraju da je socijalni i politički angažman Crkve nadjačao njenu duhovnu dimenziju?
- U Južnoj Americi se zbog velikog siromaštva i potrebe da se što pre reše problemi rodila tzv teologija oslobođenja. Mnogi su se predali konkretnom istorijskom i političkom načinu rešavanja tog pitanja zaboravljajući malo na dimenziju Hrista Gospoda. Ali zato upravo socijalno učenje Crkve kaže da se socijalna problematika - siromaštvo i sve forme totalitarizma - mogu rešavati integralnim shvatanjem vere. U ljubavi prema Hristu dato je merilo odnosa prema čoveku. Time se čovek nikada ne poništava. A kada se radi samo društveno, bez duhovnog, teološkog merila, onda je brzo i čovek sam poništavan. Majka Tereza govorila je da je najveće siromaštvo u tome da su ljudi izgubili Boga. Upravo na to želi da odgovori knjiga o socijalnom učenju, jer kakvu sliku imamo o Bogu, takvu ćemo sliku imati i o čoveku. Kakvu sliku imamo o zajednici Trojice, takvu ćemo sliku stvarati i o zajednici porodice i čovečanstva.

Na studijskom skupu povodom predstavljanja knjige, čulo se i pitanje koliko Crkva ima moralno pravo da poziva vernike da se drže njene socijalne doktrine, ako ni ona unutar sebe ne može u potpunosti da primeni osnovne principe tog učenja?
- Pitanje nije na mestu, jer treba razlikovati društvenu od crkvene zajednice. Načela socijalnog učenja - i upravo zbog toga govori se o društvu, a ne o Crkvi - važe za društvenu zajednicu kao takvu, mada se sva teološka načela i unutar Crkve moraju prihvatati kao npr. dostojanstvo ljudske osobe i solidarnost. Sve drugo se odnosi na širu društvenu zajednicu. U nju dolazimo rođenjem, dok je Crkva i hijerarhija u njoj nešto, u šta ulazimo ličnim izborom u veri. Zajednica Crkve je skup onih koji su se obavezali da će živeti prema Božjem otkrovenju i objavi. Crkvu, poslatu da spašava čitavo čovečanstvo, čine hijerarhija koja ima proročki zadatak da daje smernice svim ljudima i vernici. Unutar zajednice Crkve i unutar čitavog društva ne mogu vladati isti principi. Crkvena hijerarhija treba da živi prema tome što je Bog objavio, ali u društvu, gde su verujući i neverujući i gde ljudi imaju različite pristupe životu, treba dati smernice da bi to društvo moglo da živi dostojanstvenim i pravednim životom. Veru nikome ne možemo i ne smemo nametnuti zbog dostojanstva. Ali, zato unutar onih koji su izričito ušli u Crkvu ne mogu se kod nekih teoloških pitanja primenjivati načela demokratije. Supsidijarnost je potrebna u društvu sa sasvim različitim pristupima verama, crkvenim zajednicama. U Crkvi, strogo gledano, zajednici vere koja je prihvatila Jevanđelje, i kada se radi o objavljenim istinama, nema ni demokratije, niti supsidijarnosti. Kada i koliko se radi isključivo na razini neke organizacije tehničkog značenja, i unutar Crkve apliciraju se socijalni principi.

Da li socijalno učenja može biti i vid misionarskog delovanja Katoličke crkve na polju za koje i pravoslavni i katolički teolozi tvrde da nema međusobnih razlika?
- Na to pitanje lepo je odgovorio papa u svojoj prvoj enciklici "Bog je ljubav". Svako ko je vernik i čini dobro, ako to iskreno radi, uvek svedoči za Boga. Nemoguće je drugačije, jer je autentična ljubav uvek na neki način svedočenje za Boga koji je zajednica i ljubav. To znači da mi čineći dobro nikada ne smemo imati niti najmanju želju da nekog privučemo ili u Crkvu ili u svoju stranku. Kako lepo kaže papa u svojoj enciklici, oni koji rade na humanitarnom području moraju uvek svedočiti, retko govoriti i često ćutati. Šta god radimo moramo uvek raditi isključivo zbog ljubavi, a ne zbog nekih sekundarnih ciljeva. Jasno je da svaki autentični socijalni i humanitarni rad govori o Bogu i ljubavi, ali pušta i potpunu slobodu onome kojem se čini dobro da sam počinje proces refleksije - da pita, traži ili da ostane slobodan u svom stavu. U tome je lepota Jevanđelja.

Za septembar najavljena je ekumenska konferencija, koja će se održati u Srbiji. Reč je o nastavku teološkog dijaloga katoličke i pravoslavnih crkava posle gotovo decenije prekida. Zašto baš u Srbiji i o kojim temama će se razgovarati?
- Domaćini ekumenskih konferencija naizmenično su katolička i pravoslavna strana, čiji je sada bio red da pozove. SPC je razumela ovu šansu i svi su sa radošću prihvatili njen poziv. Ovaj, za sve nas, izvanredan događaj trebalo bi da se održi u Beogradu od 18. do 25. septembra. Ponovo će se na dnevni red staviti teme koje su svima najvažnije - šta je to Crkva kao zajednica. Na prvom mestu nisu više papski primat i tzv. katoličke crkve istočnog obreda, nego potreba da se shvati šta je to Crkva. Ako tu bude jasan pogled i razumevanje, unutar toga će moći da se sva ostala pitanja mirno reše. Uvek treba imati u vidu da je Crkva zajednica koja je pozvana da spasava svet. Ako će obavljati ovo poslanje, onda nije važno da li je to po istočnom ili zapadnom obredu. Ukoliko sestrinske crkve, Pravoslavna i Katolička to shvate i zaista intenzivno žive spasenjsku dimenziju, onda će se lako rešiti i problemi iz prošlosti. S druge strane, premalo se naglašava da su katoličke crkve istočnog obreda, ipak, tražile ono što Hrist Gospod traži - da Crkva bude jedna. Treba priznati i da je važna želja za jedinstvom koja je u mnogim hrišćanima i danas premalo prisutna, kako na Zapadu u Katoličkoj crkvi, tako i u istočnim crkvama. Ja osećam da je to veliki zadatak, jer niko ne može da bude hrišćanin, a da ne traži jedinstvo.

Prema najavama, centralna tema skupa trebalo bi da bude, za pravoslavnu stranu posebno osetljivo pitanje zajedničkog pričešća, kako bi se potom lakše rešili sporovi koje spominjete - papski primat, unijati...
- Ako ćemo priznati jedni drugima da su svete tajne "sredstva" za spasavanje čoveka, time će automatski biti rešeno ponegde još problematično pitanje da li je krštenje u Pravoslavnoj ili Katoličkoj crkvi važeće za drugu stranu. Katolička crkva se tu sasvim nedvosmisleno izjasnila da potpuno priznaje krštenje u Pravoslavnoj crkvi. Jasno je da to mora biti posledica najdubljeg shvatanja da priznajemo jedni drugima autentičnost crkve, da bismo lakše prevazilaziti teškoće koje su se rodile tokom vekova. Za to su potrebne jasne koordinate, a treba razgovarati i o listi prioriteta, jer su neka sporna pitanja, poput filiokve, rešena.

Priča se da je delegacija SPC koja je nedavno u Rimu boravila zbog predavanja na Papskom lateranskom univerzitetu, apelovala na vatikanske zvaničnike da se angažuju u zaštiti hrišćanskih svetinja na KIM. Kakav je odziv na taj apel i šta realno Vatikan može da učini?
- Nema sumnje da Pravoslavna crkva sasvim legitimno očekuje podršku od Katoličke crkve, konkretno Svete stolice i pape. Zbog toga se i mi trudimo da ovde dolaze reprezentativni ljudi iz Svete stolice, da se svaki put sreću sa patrijarhom SPC i da se o tom pitanju razgovara. Međutim, ono što naglašavamo i Sveta stolica i mi ovde jeste da bi svi trebalo da imamo više konkretnih predloga za rešavanje problema. Previše očekujemo od ostalih, a premalo sami ukazujemo na konkretne mogućnosti. Sveta stolica može pružiti podršku vrlo principijelno u svim sferama - konkretnim pastirskim delatnostima i preko tzv. diplomatskih kanala, jer apostolski nunciji u pojedinim zemljama i crkvama svedoče želju Svete stolice za sveopštim mirom. Koliko su predlozi konkretniji, toliko više i Sveta stolica može da radi, npr. za povratak ljudi, za jači dijalog među svim stanovnicima Kosova; kako da se stvori infrastruktura, pre svega škole i bolnice, kako uspostaviti nova radna mesta. Katolička crkva spremna je da to podrži i traži što brže obnavljanje svih svetinja.

Kako kao predsednik Međunarodne Biskupske konferencije "Svetih Ćirila i Metodija" procenjujete politički i socijalni položaj katolika u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji?
- Svakako da postoje velike razlike, bilo zbog različitih istorijskih i političkih sistema u kojima su oni živeli, bilo da pripadaju različitim nacionalnim grupama, manjinama ili zbog toga što pripadaju, gledano ritualno, različitim crkvama po obredima. S druge strane, na tom području ima mnogo autohtonih katolika, koji su kroz sve vekove ovde prisutni, kao i onih koji su došli zbog posla ili poslati državnim dekretima. Ova kompleksna mreža stvara veliku različitost među katolicima i tu sada treba paziti da se ne uništi nijedan identitet, bilo nacionalni, kulturni, ritualni..., ali da, ipak, svi živimo kao katolici. Iako imamo katolike različitih nacionalnosti, postoji velika želja za razumevanjem, jedinstvom i prevazilaženjem tih razlika. Već samo ime svetih Ćirila i Metodija za slovenske narode vrlo je blisko, što nije slučaj sa mađarskim i albanskim narodom. Oni se nikad nisu identifikovali sa tim imenom, iako ono unosi i evropsku dimenziju, jer su sveti Ćirilo i Metodije zaštitnici Evrope, a biskupska konferencija nosi njihovo ime, jer oni potiču iz ovih krajeva. A, svi mi u saradnji sa Evropom vidimo mogućnost da prevaziđemo svu problematiku.
Ova međunarodna biskupska konferencija se tek konstituisala i zato smo usporili pripremanje najavljenog pastoralnog plana za čitavo područje, jer se tu dogodio spektar promena. Recimo, prvi put je za biskupa u Makedoniji izabran Makedonac. Na Kosovu nastupaju sada albanski biskupi. Nastala su dva apostolska egzarhata za vernike istočnog obreda, a zbog istorije postoji nužnost rešavanja položaja apostolske administrature za Kosovo i Sirmijskog vikarijata. Mi smo sada u fazi traženja najboljih strukturalnih rešenja, a biskupi u procenjivanju situacije. Moj glavni zadatak je koordinacija aktivnosti da tu različitost zajedno proučimo kako ona ne bi vodila u konfliktnost nego u što veću saradnju. Upravo zbog toga treba sve bogato iskustvo sveopšte Katoličke crkve približiti ljudima, jer ćemo onda lakše i konkretno delovati.

Prošle godine i predsednik državne zajednice i predsednik Srbije bili su kod pape, što je otvorilo prostor za spekulacije da je Marović navodno tražio da Vatikan podrži nezavisnost Crne Gore, a Tadić pozvao papu u posetu Srbiji jer se u delu visokih državnih krugova veruje da bi papin dolazak pomogao rešavanju kosovskog problema. Šta je pravo stanje u odnosima Vatikana prema Beogradu i KIM?
- Budući da je ovde bio komunizam i da su Srbija i SCG bile u takozvanim istočnim evropskim zemljama, ne postoji dovoljno iskustvo u odnosima sa Svetom stolicom. Zato se ovde posete, susreti, dolasci sa strane Vatikana prosuđuju na malo preteran način. Stvari treba gledati u onom merilu u kojem se događaju. Te posete ili kontakte ne treba ni preuveličavati, a ni minimizirati. Sveta stolica nikog ne poziva, ali je uvek otvorena za razgovor i za nju su najvažniji dijalog i participacija svih. Zato je ona toliko otvorena za posete osoba sa naših teritorija i za susret sa predsednicima i ostalim predstavnicima vlasti.

Kada se radi o Crnoj Gori i Kosovu, Sveta stolica smatra da tu nije bilo dovoljno kontinuiranog, organskog dijaloga. Zato poziva: "Što pre partnerski sednite oko istog stola i u dijalogu tražite rešenja". U dokumentima Crkve, npr. u socijalnom učenju možemo videti koje kriterijume u tom dijalogu trebamo uvažavati. Za rešenje problema treba pronaći adekvatne istorijske instrumente. Sveta stolica ne može da uđe u rešavanje konkretnih istorijskih okolnosti, ali poziva, podržava i koristi svaku priliku da apeluje da se vodi dijalog, bez mešanja uloga, kako bismo rešavali probleme.