Emocionalni sukob civilizacija

Za sve vreme otkako je započeo takozvani "rat protiv terorizma", mišljenje da je reč o "sukobu civilizacija" između islama i Zapada obično je bilo odbacivano kao politički nekorektno i intelektualno budalasto. Umesto toga, najuobičajenija interpretacija bila je da je svet stupio u novu eru koju karakteriše sukob "unutar" neke određene civilizacije - to jest, islama - u kome fundamentalistički muslimani ratuju isto toliko protiv umerenjaka u svojim redovima koliko i protiv Zapada.

Strateški zaključak izvučen iz takve analize bio je jasan, ambiciozan i lak za sažimanje: demokratizacija. Ako je problem bilo odsustvo demokratije u islamskom svetu, rešenje bi bilo dovođenje demokratije na "širi" Bliski istok, a istorijska dužnost Sjedinjenih Država, kao najmoćnije i najmoralnije nacije, bila je da izvedu potrebne promene. Status quo bio je neodrživ. Primena demokratije, s promenom ili bez promene režima, bila je jedina alternativa haosu i usponu fundamentalizma.

Irak danas je, možda, na ivici građanskog rata između šiita i sunita. Pod novim i radikalnijim predsednikom, Iran se nezadrživo kreće prema mogućnosti posedovanja nuklearnih kapaciteta. Slobodni izborni proces u Palestini doveo je na vlast Hamas, a zlosrećna epizoda s karikaturama u danskom listu ilustrovala je bezmalo eksplozivnu prirodu odnosa između islama i Zapada.

Svi ovi događaji otvaraju put novim interpretacijama. Umesto sa "sukobom civilizacija", mogli bismo biti suočeni s mnogobrojnim slojevima sukoba što deluju jedan na drugi na načine koji povećavaju globalnu nestabilnost.

Zaista, izgleda kao da je svet suočen s trostrukim konfliktom. Postoji sukob unutar islama koji preti da, ukoliko se nasilje u Iraku raširi u susedne zemlje, dovede do destabilizacije regiona. Postoji i jedan sukob koji se najbolje može opisati ne kao konflikt između islama i Zapada već između sekularizovanog sveta i onog religioznog koji je u porastu. Na još dubljem i čak atavističkom nivou, postoji emocionalni sukob između kulture straha i kulture poniženja.

Bilo bi ogromno pojednostavljivanje govoriti, kao što to neki čine, o sukobu između civilizacije i varvarstva. U stvarnosti, pred nama je sve šira razdelnica oko uloge religije, koja vodi između Zapada (gde su SAD komplikovani izuzetak) i većeg dela ostatka sveta (gde je najuočljiviji izuzetak Kina), ali pre svega islamskog sveta.

Ova razdelnica odražava to kako religija definiše identitet pojedinca u okviru društva. U vreme kad religija na drugim stranama postaje sve značajnija, mi Evropljani smo najvećim delom zaboravili našu (nasilnu i netolerantnu) religioznu prošlost i imamo teškoća u shvatanju uloge koju religija može da igra u svakodnevnom životu drugih ljudi.

"Oni" su, na neki način, naša sopstvena pokopana prošlost i, u kombinaciji s neznanjem, predrasudama i iznad svega strahom, "mi" se plašimo da bi "oni" mogli odrediti našu budućnost. Mi živimo u sekularnom svetu gde se slobodni govor lako može pretvoriti u neosećajno i neodgovorno izrugivanje, dok drugi vide religiju kao svoj vrhovni cilj, ako ne i poslednju nadu. Isprobali su sve, od nacionalizma do regionalizma, od komunizma do kapitalizma. Pošto je sve propalo, zašto Bog ne bi dobio šansu?

Globalizacija možda nije stvorila ove slojeve sukoba, ali ih je ubrzala učinivši da razlike postanu vidljivije i osetnije. U našem globalizovanom dobu izgubili smo privilegiju - i, paradoksalno, vrlinu - neznanja. Svi mi vidimo šta drugi osećaju i kako reaguju, ali bez minimalnih istorijskih i kulturnih oruđa potrebnih da rastumačimo te reakcije. Globalizacija je utrla put jednom svetu u kome dominira diktatura emocija i - neznanja. Ovaj sukob emocija pogoršan je u slučaju islama. U arapskom svetu, posebno, islamom dominira jedna kultura poniženja što ga osećaju ljudi i nacije koji sebe smatraju glavnim gubitnicima, najgorim žrtvama novog i nepravednog međunarodnog sistema. S te tačke gledišta, izraelsko-palestinski sukob je egzemplaran. On je postao opsesija.

Nije toliko reč o tome da Arapi i muslimani zaista mare za Palestince. Naprotiv, islamski svet ostavljao je Palestince decenijama bez stvarne podrške. U stvarnosti sukob je za njih počeo da simbolizuje anahrono nastavljanje jednog nepravednog kolonijalnog poretka, da predstavlja njihovu političku depresiju, da otelotvoruje navodnu nemogućnost da budu gospodari sopstvene sudbine.

U očima Arapa (i nekih drugih muslimana), snaga i snalažljivost Izraela jesu direktna posledica njihovih sopstvenih slabosti, podela i korupcije. Većina Arapa ne mora podržavati ALKAIDU, ali joj se i ne suprotstavlja punim srcem. Umesto toga, postoji iskušenje da se Osama bin Laden smatra vrstom nasilnog Robina Huda, čije su im aktivnosti, iako ih je nemoguće zvanično opravdati, pomogle da povrate osećanje arapskog ponosa i dostojanstva.

Ovde je, možda, stvarni sukob civilizacija: emocionalni sukob između evropske kulture straha i muslimanske, naročito arapske, kulture poniženja. Bilo bi opasno potceniti dubinu toliko široke emocionalne podele, pa zato prihvatanje njenog postojanja jeste prvi korak prema njenom prevazilaženju. Ali to će biti teško, jer prevazilaženje emocionalnog sukoba civilizacija pretpostavlja otvaranje prema "drugima", koje nijedna strana, izgleda, još nije spremna da pokrene.

Autor je osnivač i stariji savetnik Francuskog instituta za međunarodne odnose (IFRI); trenutno je profesor na Evropskom koledžu u Natolinu, Varšava