Rokovi kao okovi

Zemlja i voda ovog proleća s kamatom vraćaju dugove građanima Srbije. Mada nevidljiv, vazduh takođe surovo kažnjava za sve što mu se čini. Priroda je i majčinski trpeljiva i maćehinski neumoljiva. Ako je nekad hirovita bez razloga, mnogo češće se samo bori za opstanak, štiteći što joj je oteto. Ako u jednako brdovitoj Bugarskoj ili Italiji nema stotina klizišta, neki razlog mora da postoji. Faktor čovek, valjda. Nivo Dunava ne može se sniziti. Od ljudi zavisi količina otpada u njemu, u svakoj rečici i potočiću. Nekad, pre sto i više godina, u svakom vojvođanskom selu se znaloko je nadležan za održavanje svakog jendeka i šta sleduje onome ko baca otpatke - a bili su bezazleniji od današnjih - tamo gde im nije mesto. U novije vreme, ne od juče već nekoliko desetleća unazad, država ima razumevanja za uništavanje okoline. Zašto? Zbog razvoja, zbog izgradnje, zbog društveno nezdrave bolećivosti prema biračima. Hoćemo fabriku - davaj fabriku! Hoćemo put - davaj put! Hoćemo novo naselje tamo gde se nikad nije zidalo - može! Cenu plaćaju i plaćaće deca i unuci nemarnih predaka.

Dunav buja li buja, nadležni unapred optužuju jedni druge ko će biti više kriv ako negde pukne brana. Kakav god bio ishod svađe, sirotinja doživljava bar neku utehu: voda prvo napada one koji su delove obala, opet uz blagoslov države, ogradili samo za sebe. Kad se voda povuče, moćnici će biti još moćniji. Reka što se tiče, one i u sređenijim zemljama od Srbije bar jednom u sto godina dostignu nivo koji se ne pamti u poslednjih sto godina.
Političke svađe, u skupštini i na televizijama, služe uglavnom za prikrivanje suštine. To jest, za odrvraćanje pažnje javnosti od nečega što se radi iza zavesa. Čim je na sceni velika buka, može se pretpostaviti da se iza nje sređuje nešto jako važno. Sređivanje, u političkom rečniku, nije isto što i uređivanje. U politici to znači srediti nekoga ili srediti stvar. Ko je i šta je sve sređeno ove nedelje, saznaće se iz nekih službenih beleški kroz godinu-dve-tri.

Između redova političkih rasprava mogla su se iščitati jako zanimljiva mišljenja o širenju nekih srpskih kompanija na strana tržišta, pa i tvrdnje da je po sredi novi srpsko-slovenački rat. Karići su se svojevremeno hvalisali da imaju preduzeća širom sveta. O njihovoj sudbini se u poslednje vreme malo govori. To jest, da li postoje i da li Srbija ima od njih neke koristi. A ako ima štete, kako namerava da je namiri. Ni o Karićima se ne govori previše. Možda postoje neke službene beleške koje će, jednom, razjasniti podrobnosti o kojima je danas uputnije ćutati. Nego, da li je dobro za srpsku privredu ako ovdašnji bogataš kupi nešto u Sloveniji? I još - da li je dobro ako u tome ima otvorenu podršku svoje vlade? U normalnom svetu je više nego normalno da vlada podržava uspešne i prodorne. Ni japanski ni kineski premijer ne idu u svet bez desetina privrednika. Uspešne političke razgovore, po pravilu, prate sporazumi vredni milijarde dolara. Ako je tako u svetu, zašto bi se imala smatrati sumnjivom podrška vlade nekome ko je naumio da nešto kupi u Sloveniji? Ako se patriotizam smatra vrlinom, zbog čega bi ekonomski patriotizam bio nešto loše?
S tim u vezi, zašto je gotovo nezapaženo prošla druga runda pregovora sa Evropskom unijom? Da li samo zato što se nije dogodilo ništa loše? Da su pregovori odloženi na kraće ili duže vreme, svi bi se okomili na vladu. Da su zamrznuti, svi bi tražili njenu ostavku. Pošto se nije desilo ništa loše, sa mnogo strana se čuje sumnjičavo pitanje zbog čega je Brisel načinio ustupak. Da li zato što je dobio garancije glede Mladića ili radi toga da bi olakšao Srbiji borbu za očuvanje davnoprošle državne zajednice sa Crnom Gorom? Šta god da je po sredi, vlastima nakon prilično uspešne sedmice gotovo niko ne tapše. Šta god bilo po sredi, tanke niti koje u državnom smislu vezuju Beograd i Podgoricu neće ojačati ni Brisel ni trgovina s Hagom, još manje tekuće i predstojeće zakulisne igre. Šta god bilo po sredi, svaki rok kad-tad ističe.

Šta god u beogadskim krčmama smišljali radi slamanja Đukanovića, on to može okrenuti u svoju korist. Zato što se ne radi o sukobu ličnosti ili političkih opredeljenja, već o nezaustavljivom procesu. Da su, šest nedelja pre referenduma, na vlasti u Crnoj Gori oni koji na sav glas kliču očuvanju SCG - ne bi im palo na pamet da ma i za korak skrenu s puta ka nezavisnosti. To znaju svi i u Beogradu i u Podgorici, kao što znaju da se Bulatović i Medojević, ni u snu, ne bi odrekli evra iz ljubavi prema srpskom dinaru.

Čime god istrgovali nastavak pregovora sa Briselom, premijer Koštunica i njegova ekipa mogu da budu zadovoljni. Mogu da budu zadovoljni i građani. Čak i u slučaju da je nastavak pregovora isposlovao Solana koji, kako se čuje, navodno veruje da je moguće sačuvati njegovu tvorevinu SCG. Po toj školi mišljenja, podgoričkoj vlasti škodi sve što je korisno beogradskoj. Takođe po toj školi, izručenje/dobrovoljna predaja Mladića planira se za dan koji će biti najnepovoljniji po vlast u Podgorici. Takva i slična nagađanja bila bi tačna ako bi se zasnivala na čvrstom saznanju da će Evropa i Amerika učiniti sve što mogu radi pobede onih u Crnoj Gori koji sve karte stavljaju na SCG. Nedostaje samo objašnjenje zašto bi međunarodna zajednica nepokolebljivo stala protiv nečega za šta se zalaže (bar) polovina građana Crne Gore.

Šta god činili oni koji odlučuju u Podgorici, Beogradu i Briselu i čime god se oročavalo ovo ili ono - konačnu odluku doneće crnogorski birači. Dok ne odluče, ne bi bilo zgoreg sa manje nervoze razmisliti o tome šta bi Srbija izgubila kao nezavisna država. To jest, na osnovu čega se može tvrditi da bi nezavisnošću, svojom i crnogorskom, bilo šta izgubila.