Njujork: Ćevapčići u "Jabuci"

Bosanci, koji su pobegli u SAD, počeli su da čeznu za ukusima doma, kaže vlasnik "Euromarketa" Piter Meniku. Njegova radnja specijalizovana je za prodaju hrane iz jugoistočne Evrope. Procenjuje se da u Njujorku živi oko 6.000 Bosanaca.

Jugoslavija je pre raspada početkom 1990-ih, izvozila u SAD različite proizvode. Tada se, medjutim, nije znalo odakle koji proizvodi dolaze, kaže Meniku. Sada, ne samo da je rat to razjasnio, već je intenzivirao regionalne razlike u ukusima. "Svi prave svoje. Hrvatska pravi svoje, Bosna pravi svoje, Srbija, Makedonija svoje", dodaje Meniku.

"Jugoslovenska" hrana je slična hrani njenih istočnih i južnih suseda, pre svega Grčkoj i naročito Turskoj. Medju najpoznatijim jelima su burek - "vrlo ukusno predjelo na bazi testa" i ćevapčići - "začinjena mlevena jagnjetina sa roštlja u obliku kobasica", navodi "Njujork tajms".

Milioni od sira, šljiva i ćevapa

Da su Bosanci došli u SAD kad i Italijani, burek bi bio popularan kao i pica?

Unutar bivše Jugoslavije, Bosna je bila naročito poznata po svom mesu, kaže Simun Simunović, predsednik kompanije "Gran pri" iz Ridžvuda, Kvins. "Bosanci su poznati kao majstori roštilja, posebno po ćevapčićima i pljeskavicama - koje (samo) liče na hamburger".

Mesni proizvodi ne mogu da se uvoze u SAD zbog federalnih ograničenja, tako da se specijaliteti poput suvog mesa prave po tradicionalnim receptima, ali u Americi.

Hrana koju Simunović uvozi iz Bosne je neobična, piše "NJujork tajms" i detaljno navodi kako se i od čega prave ajvar ili pekmez od šljiva. Za šljive dodaje da se koriste i za čuvenu rakiju iz regiona, šljivovicu. Sir nalik feti dolazi iz Travnika u cetnralnoj Bosni i kremastiji je i manje se mrvi od grčke verzije.

Sumunović godišnje proda robu u vrednosti oko milion dolara, za razliku od pre deset godina kada je zaradjivao oko 200.000 dolara.

Za nostalgične izbeglice, čak i kafa može da pruži utehu. Simunović kaže da je bosanska "turska kafa" njegov "bestseler". Uvoze se i kocke šećera. Stariji naročito jedino vole bosanske kocke šećera, "ravne u obliku kocke butera sa reckavim ivicama".

Uvoz ovakvih proizvoda u SAD ponovo je uspostavljen ubrzo posle rata jer su najveći proizvodjači hrane u Bosni bili daleko od ratnih zona, u gradovima poput Travnika i Zenice. Jedina jadranska luka kroz koju su bosanski proizvodi prebacivani u svet, Ploče, nije bila mnogo oštećena u ratu i njeno korišćenje je nastavljeno čim su putevi otvoreni, piše "Njujork tajms".

List navodi da Simunovićeva kompanija posluje sa 215 radnji u Njujorku, koje su istina van Menhetna, u delovima grada gde žive imigranti - Bruklinu i Kvinsu. Ne zna se da li je to zbog toga što je bosanska hrana previše egzotična za Amerikance ili zato što ljudi jednostavno nisu naviknuti na nju.

Simunović misli da je problem u ovom drugom. "Da su Bosanci došli u Ameriku u isto vreme kada i Italijani, jeli bismo i burek i picu. Ali, zakasnili smo".