Vladavina ludila udvoje

Vesna Pešić, predsednica Centra za razvoj demokratije i Miloševićev dugogodišnji politički protivnik, ne tako davno budila se s mišlju da njegova mašinerija smrti mora da ode s vlasti kako bi svi ostali živeli normalno. Prvo na šta je pomislila u trenutku kada je čula vest o njegovoj smrti bilo je: - Eto, on je sada umro...

A onda je osetila neku prazninu zbog tolikih godina u kojima gotovo da ništa drugo nije mislila i radila a da nije bilo vezano za borbu i snove da će se Srbija osloboditi moralnog, političkog i ekonomskog zuluma i naći se jednog dana među civilizovanim državama. Ko su za vas bili Mira i Sloba? Da li je trebalo da strahujete za vlastiti život i sudbinu svojih prijatelja dok su vladali?

- To su sitni i zavidni ljudi. To je bila vladavina „ludila udvoje“, palanačke porodice, koja se dokopala i dogradila zatamnjene organe državne sile i upregla je protiv drugih naroda i protiv nas samih. Oni su bez ikakve griže savesti ubijali svoje prijatelje, kumove, političke protivnike, a žrtvama ratova da i ne govorim. Oni su najbolje ljude u Srbiji progasili izdajnicima, na koje svako može da puca i da za to ne odgovara. Šta vam govori smrt Miloševića o trenutnim vladarima Srbije?

- Oni su uklonili Zorana Đinđića kao novu i modernu interpretaciju Srbije i nas samih, njenih građana. Jer, da se ta zamisao pretvorila u institucije i vladavinu prava, njihova vlast i bogatstvo bi otišli do đavola. Kakav je uticaj pokojnog Miloševića na događanja u Srbiji?

- Njegov uticaj se ogleda preko SRS, SPS, i DSS. Oni su preuzeli komandu u Srbiji. To je isti pogled na svet. Ista je politika straha, mržnje i zatvaranja. Svako racionalno mišljenje u njoj je proglašeno izdajništvom. U takvoj konstalaciji imamo organizam, ali on ne može da stvori državu. Ko su Vučelić, Šuvaković..., ti ljudi koji imaju moć da ucenjuju Vladu?

- Ne! Nisu to samo ucene! Ljudi koji drmaju Vladom, iz Koštuničine najneposrednije blizine, jesu ti koji tragaju za tim prostorijama gde bi se telo izložilo i prete direktorima konferencijskih sala da će ih oterati s posla. Tu je više na delu razumevanje i saučestvovanje nego nekakva gola ucena. Treba li abolirati Miru Marković od svake odgovornosti, baš kao što je to učinjeno s njenim sinom?

- Možda je treba ablirati za tu besmislenu optužbu za protekciju da neka medicinska sestra dobije stan! Ako je ona samo za to kriva, što je šapnula nekoj komisiji za stan, pa to je izigravanje odgovornosti i pravde. Gde je njena politička odgovornost za ubistvo Ćuruvije, Stambolića, Ibarsku magistralu, pljačku, šverc, ratove? DOS-ova vlast je već faktički abolirala, uvaživši samo tu bizarnu optužbu za podstrekivanje pri dodeli stana?

- DOS-ova vlast nije nju abolirala nego je ona pobegla u inostranstvo! Druga je stvar što je u Srbiji još uvek blokirana istraga političke pozadine ubistava u Srbiji, uključujući i ubistvo premijera Đinđića. Sigurno da u JSO nisu imali nikakvog razloga da ubiju Ivana Stambolića, ali je bračni par te razloge imao, ne u realnosti, nego zbog ludila zla od koga obolevaju takve vlasti. Zašto vlast DOS-a, u kojoj je učestvovala i vaša stranka, nije izvela krivce, batinaše i pljačkaše pred sud? Zašto se sada čudite što su vaskrsli?

- Pa, sada se vidi zašto! To nije dozvoljavao Vojislav Koštunica koji je za sebe vezao nekontrolisane organe tajne policije i vojske i preko njih uspeo da dođe na vlast i uspostavi očaj „večnog vraćanja istog“! Ta to vam je ono što on zove legalizam. Pa setite se, i ovoga Karića koga on sada juri što se umešao u politiku, branio je od navodnih napada DOS-a. Šta još Srbija ne sme da zaboravi iz Miloševićevog vremena?

- Okupljanje Srba u nekakvu etnički čistu, veliku srpsku državu. Takva ludačka zamisao na kraju 20. veka pretvorila se u mašineriju destrukcije i poraza. Ta mašinerija i dalje radi. Ona je izvršila državni udar ubistvom Zorana Đinđića i vratila nas u vode iste te zatupljujuće ideologije, ali sada u situaciji kada je građanska Srbija istrošena u destogodišnjoj borbi rušenja Miloševićevog režima. Moramo opet da se borimo. Opet je došla okupacija.