Tužba i hipoteka

Naravno da nije svejedno da li će građani Srbije (i Crne Gore) plaćati ratnu štetu građanima Bosne i Hercegovine za genocid počinjen tokom rata u BIH i naravno da nije reč samo o finansijskoj pretnji koja bi, van spora, dokrajčila jednu ionako iscrpenu ekonomiju. Ulozi i očekivanja sa kojima su dve strane 27. februara ušle u sudnicu Međunarodnog suda pravde u Hagu, gde se vodi završna rasprava po tužbi BIH protiv SCG za genocid, prevazilaze tih nekoliko stotina milijardi dolara, koliko bi optužba, ako tim Sakiba Softića uspe da je dokaže, inkasirala. Reč je o dalekosežnijim posledicama po obe zemlje, čitav region, ali i onome što će presuda predstavljati u međunarodnom pravu i još više međunarodnoj politici, začinjenoj čestim i dugotrajnim međuetničkim i međukonfesionalnim ratnim sukobima.

Kontraproduktivno je papagajski ponavljati da ni Nemačka nije osuđena za genocid, iako je van spora pre i tokom Drugog svetskog rata likvidirala šest miliona Jevreja i da bi presuda za genocid protiv jedne države bila sudski presedan. Takođe, iako je pravno utemeljena tvrdnja da Sud nije nadležan pošto je u vreme sukoba SRJ (SCG) bila izopštena iz međunarodne zajednice i isključena iz UN, nije uputno isključivo na njoj zasnivati sudbinu spora, jer bi se time potpuno izgubila njegova suština - Srbija (i Crna Gora), zapravo, mora iskoristiti priliku i u Hagu skinuti hipoteku genocida sa pleća građana. Ne samo, dakle, srpskog naroda, jer nije tužen srpski narod već država - a nju čini i nekoliko desetina manjina, između ostalih i Bošnjaka. Nije, naravno, zanemarljiva ni činjenica da je jedan od stožera sukoba u BIH tzv. srpski entitet; eventualna presuda za genocid značila bi, između ostalog, da građani Srbije imaju dugoročnu obavezu da refundiraju ratne apetite bosanskih Srba. Napokon, u sukobima, a još više usputnim čistkama stradalo je i 24.216 bosanskih Srba i logično je pitanje čije su oni žrtve? Slična analogija bi se mogla primeniti i na Bošnjake s ove i one strane Drine.

Čini se da je iskazom "poričemo optužbe, ali ne poričemo patnje žrtava koje ne možemo da zaboravimo" pravni zastupnik SCG Radoslav Stojanović zapravo i krenuo u tom smeru, insistirajući pri tom na činjenici da najveću odgovornost za zločine počinjenje nad Muslimanima u BIH snosi režim Slobodana Miloševića, isti onaj režim protiv koga je većina u Srbiji uspela da se izbori tek 5. oktobra 2000, sedam godina nakon podnošenja tužbe BIH protiv SRJ. A eventualne ratne štete što se tiče, nema sumnje da bi ona, kao očigledan ekonomski napor Srbiji, bila i generator lako obnovljive unutarbalkanske mržnje.