Ima nafte-nema nafte?

Danas se ugalj u energetici razvijenih evropskih zemalja smatra marginalnim izvorom – „prljavim“ i ekonomski nerenatbilnim. Milijarde tona uglja pod zemljom najverovatnije nikada neće doživeti da ugledaju svetlost dana zbog jednostavne činjenice da je ugalj kao izvor energije tehnološki i ekonomski prevazidjen. Ovakav scenario moguć je i sa naftom.Od trenutak kada je nafta počela da igra ključnu, a u nekim elementima i nezamenljivu ulogu u životu savremenog čoveka, nastao je i civilizacijski strah da će izvor crnog zlata jednog dana presušiti, usled čega će biti prekinut i civilizacijski progres na kome počiva savremeno drustvo.

Koliko je, zapravo, nafte još ostalo? Da li postoji tačna računica koja može da nam ukaže godinu, mesec, dan kada možemo da očekujemo da će benzinska stanica u našem kraju zauvek prestati da radi? Ovakvim hipotetičkim stavovima do sada su uglavnom vešto manipulisali ljudi različitih profesija, željni slave. Medjutim, šta realno stoji iza njihovih stavova i u kom je to odnosu naspram činjenica i zdravog razuma?

Tako, na primer, čuveni godišnji statistički priručnik korporacije BP (British Petroleum) daje cifru od 40 godina (Rezerve/Proizvodnja koeficijent). Ta brojka predstavlja proporciju dokazanih i ekonomski rentabilnih rezervi (uzimajući u obzir trenutne tehnologije ) prema svetskoj godišnjoj potrošnji. Sa brojkom od 40 do 42 godine slaže se većina svetskih eksperata (IEA, IFP), iako ona varira od zemlje do zemlje, pa tako ta veličina pokazuje da je u Rusiji nafte ostalo za 20 godina, u Norveškoj za 9 godina, a u Velikoj Britaniji za manje od 6 godina, dok se u većini ostalih Evropskih država ovaj pokazatelj svodi na dane ssto, u stvari, predstavlja obim njihovih strateških rezervi. Medjutim, postavlja se pitanje da li ovo stvarno znači da ćemo 2046 ostati bez kapi nafte? Odgovor je više nego jednostavan – NE.

Kako bismo to bolje shvatili korisno je prisetiti se nekih zanimljivih momenata iz novije istorije razvoja svetske industrije.

Setimo se situacije sa ugljem – do pronalaska nafte, kao efikasnijeg izvora energije, smatran je osnovom ekonomskog blagostanja. Tako je Evropa početkom XVIII veka bila više nego zabrinuta zbog raznih prognoza o skorom nestanku uglja kao resursa. Danas se ugalj u energetici razvijenih evropskih zemalja smatra marginalnim izvorom – „prljavim“ i ekonomski nerenatbilnim. Milijarde tona uglja pod zemljom najverovatnije nikada neće doživeti da ugledaju svetlost dana zbog jednostavne činjenice da je ugalj kao izvor energije tehnološki i ekonomski prevazidjen. Ovakav scenario moguć je i sa naftom.

Dobro je poznato da je čovek spremniji da poveruje u nešto ako je to potkrepljeno brojevima i kalkulacijama. Medju prvim predviđanjima skorog naftnog kraja zabeležena je prognoza glavnog geologa države Ohajo, izvesnog Stronga Njuberija (Strong Newberry) davne 1875. godine, koji je to obznanio na samom početku razvoja industrije kao takve.
Bivši američki predsednik Džimi Karter 1979. godine izjavio je sledeće: ’’Očekujemo da će nafta kao resurs biti potrošena u toku sledećih nekoliko decenija.“ Od tada je prošlo 27 godina, a nafte ima za još 46. Ko je u zabludi?

Postoji više verzija o procenama naftnih rezervi, medju kojima se, po mom mišljenju, ističu tri kao polazne tačke za dalju diskusiju.

Prema prvoj verziji, koju zastupaju odredjeni krugovi, nafta, odnosno njena količina (rezerve) se samoreguliše. Kao da se drži teorije Adama Smita, „nevidljiva ruka“ tržišta upravlja odnosom ponude i potražnje. Poznati danski ekonomista-statističar Bjorn Lomborg tvrdi da je to uslovljeno samim karakterom upstream sektora naftne industrije. Visoke cene suzbijaju želju za konzumiranjem i samim tim negativno utiču na cash-flow proizvodjača koji, opet, nisu u stanju da razvijaju nova nalazišta ili usavršavaju postojeće tehnologije. Pošto je zavisnost ponude od potražnje linearno uslovljena, rast potražnje će biti praćen osvajenjem novih nalazišta i usavršavenjem novih tehnologija u cilju povećanja proizvodnje i zadovoljenja tržišta. Nafta će prestati da bude izvor energije onda kada joj se nadje ekonomski povoljniji supstitut.

Druga verzija se zasniva na teoriji konspiracije. Članovi OPEK-a i velike naftne kompanije ( tzv. „7 sestara“) namenski se bave spekulacijama u pogledu rezervi kako bi povoljno uticale na cenu svog osnovnog (često i jedinog) izvoznog artikla. Kao argument se navode naftni skokovi (1973-1974), kada je većina pretežno arapskih zemalja u znak solidarnosti sa Egiptom i Sirijom objavila višestruko povecanje cena nafte. Od tada praksa uvodjenja kvota – to jest ograničenja na proizvodnju nafte – postaje mehanizam za formiranje enormne dobiti (ako se uzme u obzir da je cena koštanja jednog barela nafte u regionu zaliva najniža od mogućih). Tako je Kuvajt 1985. godine nagovestio povecanje svojih rezervi za 50 odsto! Sa čime je to bilo povezano – sa novootkrivenim nalazištima ili tehnološkom revolucijom u tom sektoru? Ni jedno ni drugo. To povecanje je bilo direktna posledica odluke OPEK-a da reguliše kvote za proizvodnju prema obimu dokazanih rezervi. Što više rezervi neka država ima, to su veća i njena prava na proizvodnju. Ovaj primer su uskoro sledile i ostale države u regionu. Posle takvih „korekcija“ odjednom su se pojavile dopunske rezerve od 300 milijardi barela – što je količina otprilike dovoljna da zadovolji civilizacijske potrebe za sledeću deceniju. Zanimljiva je činjenica da Kuvajt danas objavljuje iste rezerve kao i 1985, što automatski izaziva sumnju, ako se zna da je ekstenzivni rast nafte u regionu već prošao, zajedno sa erom velikih i super velikih nalazišta.

Treća i osnovna verzija. Ekstenzivan rast ne prestaje. Iran je u 2005. godini objavio o svom novom nalazištu veličine 770 miliona barela i 43 milijarde kubnih metara prirodnog gasa. Šta sve to znači? Naftu u nedrima zemlje svaka država može da smatra obrtnim sredstvima – lagerom likvidnih dobara, što znači da je za njihovo postojanje neophodno obezbediti investicije. Danas „wild cat“ bušenja za naftu ili gas predstavljaju anahronizam, nijedna iole ozbiljnija kompanija neće se upustiti u projekat eksploatacije ako cifre jasno ne pokazuju nivo rentabilnosti, uključujući i sve rizike. Isto tako, treba uzeti u obzir da sa vremenom pritisak u naftonosnim strukturama opada i da je potrebno sve više i više resursa kako bi se održavala proizvodnja, a to, naravno, košta. Ovo nas vraća na, možda ključno pitanje tehnološkog napretka u industriji, koji bi omogućio ekspluataciju i one nafte koja se na današnji dan klasifikuje kao nerentabilna ili teško dostupna i njeno „knjiženje na lager“. Takve nafte ima dosta (Kanada - naftni škriljci, Aljaska, „deep offshore - > 2 000 metara svetskih okeana “, Severni pol, itd...). Jedan od takvih primera, kada razvoj tehnologija omogućava uvodjenje novih znatnih rezervi, jeste razvoj polja «Shtokmanovskoe» u Barencovom moru na nekih 600 kilometara od kopna. Zbog krajnje surovih klimatskih prilika to verovatno poslednje ogromno nalazište nije puštano u ekspolataciju zbog ogromnih troškova neophodnih za njegov razvoj, kao i zbog sumnji u tehnološku izvodljivost čitavog projekata. Medjutim, sa pojavom Norveških kompanija NorskHydro& Statoil, koje su preuzele na sebe tehničku stranu projekta, Gazprom je uspeo da konsoliduje tim, uz čiju pomoć će vremenom i te rezerve biti uvedene u računovodstvene knjige.

Šta to znači za krajne postrošače? Verovatno ništa. Današnji rizici vezani sa eventualnim deficitom nafte i njenih proizvoda mnogo više su geopolitički i ekonomski nego tehnološki. Pre nego što nafta stvarno nestane u onim količima koje su nam neophodne, čovečanstvo će preći na alternativne izvore energije, a sam prelaz će biti biti takav da nećemo ni primetiti da se, u stvari, već desio. Ovakvih primera u ljudskoj istoriji bilo je do sada mnogo (so, kitovo ulje, ugalj), a kao sto znamo istorija se ponavlja. Kraj naftne epohe, po svemu sudeći, već je na horizontu i različiti scenariji su u igri – od apokaliptičnih do onih super vedrih. Po svemu sudeći, strah od gubitka energije predstavljati osnovni katalizator za korak napred i ulazak u novu eru – eru koja će uzdrmati svetske centre moći.