S ognjem i mačem na megdan jačem

A onda smo primili samo JEDAN gol u kva­lifikacijama. Jedina reprezentacija na svetu koja je primila samo jedan gol! Tako sam rešio da idem na Svetsko prvenstvo i pre četvrtfinala.

Kad sam video naše kako se vesele nakon svake pobede, shvatio sam da se okupila ekipa u kojoj su svi kao jedan. A, to u fudbalu nikada nismo imali. Na svim Mondijalima videli smo sebe kao evropske Brazilce, sve velemaj­stori – potez, vic, šarm, i tragično ispadanje. Ova reprezentacija nema zvezde. Nisu to ni Kežman, ni Stanković, ni matori Savo. Jeste Vidić, ali on se ne ponaša kao zvezda. Ko­načno ekipa u kojoj svih 11 igrača radi po te­r­enu. Da se ne lažemo, to nije lep fudbal. Ali, nema ga ni Murinjo. Nisu ga imali ni Grci, pa postadoše prvaci Evrope. Inteligentna odbra­na s vrhunskim defanzivcima, nemaš­to­vit ali vredan vezni red, špicevi koji se vraćaju u svoj kazneni prostor kad nas stegnu, sve tekme za klađenje na 0-2. Probajte, uzećete finu lovu. Jevrić - Vidić, Krstajić, Dragu­ti­nović, Gavran­čić - Duljaj, Stanković, Đor­đe­vić, ? - Žigić, Kežman. Sve rudar do rudara. Fajteri. I ko­načno selektor koji shvata kakve igrače ima i kakvu igru može s njima da pravi. Petko jeste komičan u javnim nastupima s unapred pisa­nim izjavama, ali nije gubitnik. Naučio je to­kom ovih kvalifikacija da se ne zentuje. I da sme i da sanja.

Teška grupa? Pa šta? Oni se plaše nas. SVI NAS SE PLAŠE. A i čemu taj specijalni šešir? Unapred doneta odluka evropskih nosilaca grupa da nas izbegnu i uvale Južno­amerikan­cima. Drago mi je što nas toliko re­spektujete ali ne­ćete nas izbeći, ako do tada ne ispadnete. Jači smo ne­go ikada!

Žigića nema ko da čuva. U argen­tinskom timu, si­gurno ne. To nije ni Koloćini, to nije ni Ajala. Mogu da rade samo ono što jedino znaju - da ga biju. A to su fau­lo­vi. To je onda igra na njihovoj polovini terena. A ako i igraju na našoj,  Stanković na Rikelmea ili Me­sija, Duljaj na Aimara ili koga već, Vidić na Kres­pa, Krstajić na Ljanosa, Dragutinović na Estaka­dosa, Ga­vrančić na Pampasa.  I, šta ćete sad? Ne ide, a? Dobićete po ušima za one penale.

A tek moji omiljeni Flamanci, Valonci, ili koji li ste već, tek ćemo vama da deremo ko­žu! Mislite da Žigića može da čuva matori Stam? Loše mislite. Kežman vas je trpao tri godine i poznaje vas bolje nego iko. Roben na Stanko­vića, ili Duljaja? Nikako. Onaj šmin­ker Nistelroj na Vidića? Ma daj. Ušati Van der Sar je već go­dinama rupa.

Fonet

Obala Slonovače, Drogba? Sa slabijima smo uvek igrali dobro na svetskim prvenstvima. Sledeće godine deljemo i one malo manje slabe. U osmini finala ukrštamo s Meksi­kom ili Portugalom. Divno. Matori is­folirani Portugalci  su gotovi kao ekipa,  pre­peglaćemo ih kao oni Ruse. A tek Meksiko. To je „ura fudbal“, koji protiv defanzivnih taktički dobro obuče­nih ekipa malo golova prima, ali ih uopšte ne daje. Dovoljno da ih pošaljemo u Gvadalaharu.

U četvrtfinalu Englezi ili Nemci. I jedni i drugi su samo bleda kopija stare slave. Više bih voleo Engleze, jer su oni oličenje najgore mo­gu­će prepotencije. Ranije smo od njih gu­bili zato što nismo nikad igrali dovoljno tvr­do. Sa­da smo čvršći od bilo koga. Prvog jula čarter let i pravo na Hitrou. Marš kući. A mi? Sky is a li­mit. Kad dohvatiš polufinale onda je sve mo­guće. Nebit­no je s kim igraš. Il' si nin­dža il' si ...

I onda, u finalu - Brazil! Vidić na Adrijana. Krstajić na Ronalda. Stanković na Robinja. Du­­ljaj na Kaku. Defanziva, gusta, da Ronaldinjo ne može da dribla.

A onda je dovoljna jedna lopta.

Jedna jedina.

Jedna koja će konačno napraviti ne luzera, nego Heroja. Znak pitanja koji sam ostavio na mestu drugog veznog, nakon dva lažnjaka šalje duuuuugu visoku loptu u kazneni prostor... Rambo Petković ka Žigiću.

Žigić skida Brazil s trona.

1:0.

SRBIJA JE PRVAK SVETA.

Biću u Berlinu 9. jula. Da poslednji put uživo čujem „Hej, Slo­veni“.