Nesavladivi Topolj-M

Najnoviji interkontinentalni raketni sistem Topolj-M predstavlja odgovor Rusije na januarsko saopštenje Pentagona. Načelnik Uprave za protivraketnu odbranu u američkom ministarstvu odbrane general-potpukovnik Henri Obering, naime, saopštio je da je uspešno završeno prvo isprobavanje jednog od motora perspektivne rakete presretača na bazi kinetičke energije. Presretač, koji će biti uključen u naoružanje početkom naredne decenije, biće i ključni element američkog sistema PRO.

Kada su Vladimira Putina upitali o novim ruskim raketnim kompleksima, on je indirektno dao ocenu i americkog sistema PRO. "To su veoma ozbiljni kompleksi koji, rečeno u blažoj formi, nisu odgovor na sistem protivraketne odbrane. Za njih nije važno ima li sistema PRO ili ga nema. Zato što oni, kako sam već govorio, funkcionišu na bazi hiperzvuka. Menjaju trajektoriju po horizontali i vertikali. A sistem PRO predviđen je za balističke rakete koje nanose, ili mogu nanositi udare, krećući se po balističkoj trajektoriji" - saopštio je predsednik Putin na konferenciji za štampu u Kremlju.

Šta je on, zapravo, imao u vidu?

Na to pitanje, ekspertri imaju samo jedan odgovor - imao je u vidu najnoviji interkontinentalni raketni sistem "Topolj-M", koji je stvoren u Moskovskom institutu termotehnike (MIT). Njegova razrada počela je krajem 1980-tih godina. Bilo je planirano stvaranje interkontinentalne balističke rakete (IBR) dvostruke namene - stacionarnog, takozvanog "šahtnog baziranja" i instaliranog na mobilnom lansirnom uređaju. Šahtna varijanta bila je KB "Južno" u Dnjepropetrovsku, u Ukrajini.

U Moskovskom institutu termotehnike, koji je tradicionalno orijentisan na šahtne raketne komplekse, otpočela je razrada mobilne varijante. Međutim, 1991. godine radovi su u potpunosti preneseni u ruski institut tako da sada već nije bilo govora o stvaranju novog kompleksa već o fundamentalnoj modernizaciji kompleksa "Topolj" koji se nalazio u naoruzanju raketnih snaga strateške namene. Po klasifikaciji NATO, kompleks "Topolj-M" je dobio indeks Š-X-27 Topolj-M2. Za razliku od svog mobilnog prethodnika, on je u početku ipak planiran za šahtno baziranje. Prve dve serijske rakete su postavljene na "borbeno dežurstvo" u Tatiščevu, u Saratovskoj oblasti, decembra 1997. godine. Danas već ima pet pukova raketnih snaga strateške namene koji su naoruzani raketama "Topolj-M".

SAD danas preduzimaju praktične korake na instaliranju radarskih stanica i sredstava za presretanje u blizini granica Rusije sa ciljem da fiksiraju start i uništavaju rakete na aktivnom, po njih najranjivijem delu trajektorije - pre odvajanja od bojevog bloka.

Međutim, tri motora "Topolja-M" na bazi čvrstog goriva omnogučavaju mu da razvije brzinu koja je mnogo veća od prethodnih interkontinentalnih balističkih raketa, što značajno smanjuje njenu ranjivost. Sem toga, desetine pomoćnih motora i savremeni numerički sistemi upravljanja omogućavaju "Topolju-M" da manevriše po vertikali i horizontali što njen let od trenutka starta čini bukvalno nepredvidivim.

I najzad, poslednja odlika - hiperzvuk, manevrišući nuklearni blok. U suštini, to je krstareća raketa sa reaktivnim motorom koji joj omogućava nadzvučne brzine. Zatim se uključuju motori koji raketi omogućavaju let 4 - 5 puta brži od zvuka.

U SAD su svojevremeno izračunali da je stvaranje takvih raketa preskupo i ograničili su se na podzvucne mašine. U Rusiji, prema zvaničnim podacima, radovi na stvaranju supersoničnih raketa bili su obustavljeni 1992. godine ali na kraće vreme.

Izuzetno visoke manevarske sposobnosti ne dopuštaju protivniku da otkrije trajektoriju leta takvog aparata sa preciznošću koja je potrebna za njegovo uništavanje. Bojeva glava, stvorena na bazi tog eksperimentalnog uzorka, u stanju je da probije svaki sistem protivraketne odbrane, pored ostalog, i onaj budući američki nacionalni sistem protivraketne odbrane.

Bojeva glava "Topolja-M" sa mono-blokom, za razliku od drugih strateških IBR, može u najkraće vreme da bude preuređena na razdvajajuću koja nosi tri bojeve glave sa individualnim navođenjem i koje mogu da pogode cilj na udaljenosti od 100 kilometara od mesta odvajanja. Pritom se odvajanje bojevih glava događa sa promenom kretanja čeonog dela na svakih 30-40 sekundi. Za to vreme nikakvi obaveštajni sistemi jednostavno ne mogu fiksirati ni momenat odvajanja, niti same bojeve blokove.