Bušova administracija - banda koja nije umela ni da puca

U stvari, ironija je što je Bušova administracija došla na vlast sa očekivanjem, bez obzira na to da li se neko slaže sa njima ili ne, da su iskusni i kompetentni upravljači. Kolektivno gledano, imali su godine iskustva i u vladi i na najvišim nivoima u biznisu. Bilo je potrebno malo vremena da se shvati kako je jadan posao koji rade. Delom je to bilo zbog napada od 11. septembra 2001, što je preko noći pretvorilo predsednika u ratnu figuru i značajno podiglo njegovu popularnost. To je, takođe, odvratilo pažnju i pogled sa drugih oblasti. Ali, to je istovremeno i posledica činjenice da je Bušova administracija najkontrolisanija, najzatvorenija u poslednjih 50 godina, odakle ništa ne može da "procuri". To je postalo moguće velikim delom zato što predsednik daje ekstremno visok značaj potpunoj lojalnosti, iznad bilo kojeg drugog kvaliteta. To je umnogome olakšalo administraciji da prikrije svoje greške i pogrešne procene. Ispostavilo se da je cena veoma visoka. Pre svega, ljudi su bili unapređeni naviše, na poslove za koje nisu bili kvalifikovani jednostavno zato što su se dokazali kao "lojalni". Drugo, takva atmosfera stvorila je stanje svesti gde se dovođenje u pitanje političkog puta opažalo kao nelojalnost. Krajnji rezultat je bio nedostatak zdravog skepticizma ili kontrateže za akcije administracije.

Kako je uopšte moguće da potpredsednik Sjedinjenih Država rani nekoga, a da niko iz njegove pratnje ne pomisli da bi bilo važno da se precizne informacije o tome šta se dogodilo odmah dostave predsedniku i medijima? Kako je portparol Bele kuće "narednog dana" mogao da zbija šale na račun toga, a da ne zna da je žrtva podvrgnuta ozbiljnom hirurškom zahvatu, jer je sačma iz puške dospela u srce? To je ona vrsta greške koja bi se očekivala na početku nove administracije, a ne nakon šet godina na vlasti.

Realnost je da takav incident sublimira čitavu administraciju. Nedavno objavljeno svedočenje i saslušanje u Kongresu, povodom uragana Katrina otkrilo je da je Bela kuća bila obaveštena o tome da su nasipi u Nju Orleansu probijeni, u roku od nekoliko sati. Isti izveštaj opisuje raširenu nekompetenciju od vrha do dna nadležnih vladinih agencija u odgovoru na krizu. Predsednikova primedba Majklu Braunu, bivšem sudiji i komesaru Međunarodne asocijacije za arapske konje, pre imenovanja za šefa Federalne agencije za upravljanje u vanrednim situacijama (FEMA) - "Brauni, radiš li, do vraga, svoj posao" - ostaće ključni deo njegovog legata. U međuvremenu, uprkos mnogim vladinim obećanjima, ostaje u ozbiljnim nevoljama i problemima, dok su glavni delovi grada i dalje neuslovni za stanovanje. Pomniji pogled na ostala politička imenovanja pokazuje konzistentan obrazac imenovanja zapanjujuće nekvalifikovanih ljudi na pozicije glavne odgovornosti, jednostavno zato što su bili lojalni članovi Republikanske stranke. Iako je svaka administracija postupala na sličan način, Bušova administracija je pala na najniže grane u tom pogledu.

Naredno izdanje magazina Forin afears uključuje i članak Pola Pilara, čoveka zaduženog u CIA za obaveštajne podatke o Iraku, do prošle godine. U članku, on tvrdi da su predsednik i potpredsednik jasno stavili do znanja kakve rezultate žele kad je reč o obaveštajnim informacijama o mogućem iračkom oružju za masovno uništavanje i da su apsolutno obratili pažnju samo na one izveštaje koji su potkrepljivali njihov slučaj. Visoki značaj davan je izvorima koji su izveštavali o postojanju tobožnjeg oružja za masovno uništavanje, bez obzira na to što su dovođeni u pitanje njihov kredibilitet i pouzdanost, tako da su analitičari brzo shvatili u kom pravcu duva vetar i odgovorili u skladu s tim. Pilar piše da je predsednik zatražio analizu posledica invazije na Irak tek godinu dana nakon invazije. Ostali su stalno izveštavali da su potpredsednik, sekretar za odbranu i njihovi sledbenici sličnog mišljenja na visokim nivima vlade bili ubeđeni da će Sjedinjene Države i njihovi saveznici biti dočekani u Iraku kao heroji i stoga nisu planirali ama baš ništa kad je reč o bezbednosnim implikacijama, ukoliko se to ne dogodi. Sjedinjene Države su sada u procesu da odustanu od dalje rekonstrukcije Iraka, iako infrastruktura ni izdaleka nije obnovljena. Nacrt izveštaja Specijalnog generalnog direktora za rekonstrukciju Iraka govori da tom programu konstantno nedostaje osoblje, tehnička ekspertiza i da je rastrzan unutrašnjom birokratskom borbom i tajnama i da konstantno povećava cenu bezbednosti. Glavna analiza Stejt dipartmenta o tome šta bi odmah trebalo da se uradi, neposredno nakon invazije, državni sekretar za odbranu Donald Ramsfeld bacio je u korpu za otpatke.

Nekompetencija se nastavlja i nastavlja. Administracija je upravo kompletirala glavnu rekonstrukciju programa za izdavanje lekova na recept (Medikear part D) za starije građane, koji se u praksi pokazao kao potpuna katastrofa. Bukvalno, svakom pojedinačnom lekaru neophodna je čitava gomila formulara da izda recepte predviđene programom, gde tačan broj i vrsta zavise od toga koji od stotina raspoloživih planova koristi pacijent. Stariji građani koji spadaju u kategoriju niskih prihoda nisu obuhvaćeni uopšte, na svoje veliko iznenađenje i užas, i njihove troškove treba da plati svaka pojedinačna država. Reforma socijalne zaštite, koja je bila u središtu zakonodavnog programa administracije pre godinu dana, sada je u procepu zbog nesposobnosti administracije da je objasni Amerikancima na način koji ima smisla.

Čuveni američki bejzbol trener po imenu Kejsi Stengel jednom je rekao o svom timu, koji je se približavao rekordnom broju izgubljenih utakmica u jednoj sezoni, "Zar niko ovde ne može da igra ovu igru?" Mnogo ljudi postavlja sada to isto pitanje kad je reč o Bušovoj administraciji, što stvara realne probleme Republikanskoj partiji na predstojećim međuizborima. Svi ovi primeri koji su prethodno navedeni, primer su jednostavne nesposobnosti da se upravlja situacijama profesionalno i kompetentno.

Otišao bih, međutim, dalje od toga. Ono što upadljivo razlikuje ovu administraciju jeste njena kombinacija nekompetencija i arogancije. Nekoliko važnih primera pada na pamet. Ujedinjene nacije su upravo obelodanile veoma kritičan izveštaj o američkom zatvoru u Gvantanamo Beju. Kako Sjedinjene Države mogu da imaju kredibilitet i ugled u svetu da mogu da kritikuju ostale zemlje zbog kršenja ljudskih prava, kad one bestidno operišu zatvorom u uslovima koji su daleko od ljudskih? A što je najgore od svega, normalan zatvorski sistem bi verovatno bio podjednako efikasan ili čak i efikasniji. Nedavno objavljene fotografije koje pokazuju mučenja u zatvoru Abu Graib mogu samo da pogoršaju islamsko neprijateljstvo prema Sjedinjenim Državama, a za zloupotrebe su jedino kažnjeni pripadnici najnižeg vojnog nivoa. Kako možemo tako zdušno da podržavamo "komandnu odgovornost" za koju se zalaže Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY), kada iste principe ne primenjujemo na nama samim?
Drugo, primer je namerno zaobilaženje zakonske tehnike pri prisluškivanju međunarodnih telefonskih razgovora, bez sistema revizije i odgovornosti. To je iznova bio glavni udarac kredibilitetu SAD i demokratskom sistemu, koji nije bio potreban. Sve se moglo postići upotrebom postojećih metoda.

Konačno, propust administracije da se ozbiljno i efikasno pozabavi nadolazećom nestašicom energije i globalnim zagrevanjem naneće trajnu štetu Sjedinjenim Državama i svetu. Možda će velikodušniji mislioci reći kako je odsustvo akcije zasnovano na legitimnim političkim pogledima. Ne verujem u to. Mislim da je reč o istoj kombinaciji nekompetencije i arogancije koje su definisale administraciju od samog početka.