REPORTAZA NOVINARA B92 O OTETOM SRBINU IZ SELA LOPARDINCE

Na kriznom podrucju juga Srbije, u "tampon zoni" izmedju administrativne granice Kosova i sire Srbije, naoruzane grupe albanskih ekstremista u poslednjih deset dana najpre su otele, a dan kasnije oslobodile, deset kosovskih Srba. Oslobadjanje kidnapovanih usledilo je nakon intenzivnih diplomatskih inicijativa koje su pokretale nove vlasti u SRJ, alarmirajuci prvenstveno diplomatske predstavnike Sjedinjenih Americkih Drzava. Otmice civila, a pre svih Srba i drugih nealbanaca, nakon bombardovanja NATO-a postale su svakodnevica na Kosovu i u "tampon zoni". Za vise od hiljadu ljudi nestalih iz vremena pre i posle rata na Kosovu, nema nikakvih informacija - ni da li su ubijeni, ni da li su u nekom od privatnih logora o kojima se samo pretpostavlja i nagadja da postoje. Sa ovim dilemama porodici Tomic iz sela Lopardince, nadomak Bujanovca, pocinje i zavrsava se svaki dan od 12. avgusta 1999. godine. Tada je njihov tridesetogodisnji Zoran, sa rodjakom Goranom Stankovicem, nestao u kosovskom selu Odanovce. Reporter Radija B92 je razgovarao sa roditeljima kidnapovanog Zorana Tomica u Lopardincu. "Nikakve informacije ne mozemo da dobijemo. Kazu da je u zivotu, ali ne znamo gde je moj sin. Mi smo svi zalosni u kuci", kroz suze govori Zoranov otac. "Ne mogu da zamislim da ne mogu da ga vidim", kaze Zoranova majka. Zoranovi roditelji kazu da su bili u Bujanovcu 19. decembra i da su dali sve podatke koministru informisanja u Vladi Srbije Biserki Matic, ali za sada nema nikakvih podataka. Zoranova majka kaze da su njen sin i Goran Stankovic oteti u blizini benzinske pumpe u selu Odanovce. Dodaje i da je bilo ocevidaca, ali da niko nece da kaze gde su i kako su. Zoranovi roditelji veruju da i americki vojnici u sastavu Kfora i Albanci znaju gde im je sin, ali da nece da kazu gde je. "Verujem samo, ako bude neke razmene, mozda ce da nam puste decu", kaze Zoranova majka. "Dok sam ziva, ja mislim da ima neke nade, ali kad pomislim da je vec peti mesec kako ga nema, ja ne mogu ni da jedem, ni da pijem, ni da spavam. Legnem da spavam i isplacem se". "Da li ima da jede, da li je ziv ili nije", pita se otac. "Najvise me pogadja kad me unuka pita gde joj je tata. Kad odem u Domoroce, ona mi kaze: 'Dovedi mi tatu'".

"Ako ima boga, ja bi volela kao sto smo ziveli ranije da zivimo i dalje", prica Zoranova majka, "ali sad ne verujem da ce moci da se zivi isto tako. Ovo je neizdrzljivo. Nije samo moj sin, mnogo je naroda oteto. Ja volim da nasa deca budu pored nas i da su zivi i nasi i njihovi, svi. Ja ne bih zelela da bude krvi nigde, jer svi smo isti. Svi smo od oca i od majke. Meni tako srce kaze, da je moj sin tu negde. Mozda su i njega tu doterali da kopa rovove i da radi. Ja bi volela da se ne puskara ni otud, ni od ovud, samo decu da nam puste, ni nasi, ni njihovi da nema". Zoranov otac prica da nikada do sada Srbi i Albanci na jugu Srbije nisu imali nikakve probleme. "E, sada, kako su mi decu uzeli, najbolji prijatelj sto mi je bio, sretnemo se usput, on ne sme da razgovara sa mnom, ako ga vidi neki drugi Albanac, jer ce da kaze". "Ja mislim da i u Trnovac znaju za nase dete", ubacuje se Zoranova majka. "Oni svi znaju", odgovara otac, "ali nece jedan drugog da izdaju". "A zasto oni pustise njih 700, a nase nisu pustili", pita Zoranova majka. "Mislim da nasi ovde dosta znaju, samo da li nece, da li ne smeju da kazu", dodaje ona. "Svi su rekli, nece da nam puste decu dok ne budu izbori. Evo, prvi izbori prosli, drugi izbori prosli, i dan-danas nam ne pustaju decu."