Posao i dete s posebnim potrebama

Takvi roditelji po zakonu imaju pravo da budu na bolovanju dok dete ne napuni pet godina, a zatim moraju da se snalaze. Petogodišnja Emilija Arsić, koja će morati ceo život da provede u kolicima, stanuje sa roditeljima u iznajmljenoj kući u Prokuplju. Njoj je potrebna 24-časovna pažnja, koju sada nema ko da joj pruži jer je njena majka Biljana morala da se vrati na posao.

Kada se obratila za pomoć Ministarstvu za socijalna pitanja, majka je dobila odgovor da postoje ustanove za čuvanje takve dece: ”Ja ne znam kakav bi to roditelj bila kad bih ja svoje mentalno zdravo dete dala u takvu ustanovu, koje je sa mnom provelo pet godina. Ne znam kako bih ja izdržala, a i ona jer ona je mentalno zdrava, ona sve zna, jedino što ne može na nogama da stane”, kaže Biljana Arsić.

Zakon joj omogućava da radi pola radnog vremena i da dobija pola plate. Ali, kako ona kaže, takav zakon nije od velike pomoći, pogotovo kada Emilija krene u školu. Stvarna pomoć bi bila kada bi roditelji takve dece mogli duže da koriste bolovanje: “Hraniteljske porodice, ustanove koje čuvaju takvu decu, dobijaju novčana primanja na osnovu te dece i plus mi se odričemo te tuđe nege pošto su ona tamo, dajemo ustanovi, a mi kao roditelji koji želimo da se staramo o takvoj deci ne možemo da dobijemo ni 65 odsto mesečnog primanja i da čuvamo našu decu. Ne razumem zbog čega.”

Iste probleme ima i šestogodišnji Vojislav, koji je slep. Dok su roditelji na poslu, njega čuva nešto starija sestra. On skoro godinu dana čeka na otvaranje obdaništa za decu sa posebnim potrebama u Prokuplju. Njegova majka Dušanka Stojković kaže da ozbiljno razmišlja da napusti posao. Ni sami roditelji ove dece, ali ni novinari nisu uspeli da u Ministarstvu za socijalna pitanja pronađu sagovornika za ovu temu.Na pitanje da li ima drugove ili drugarice koji joj dolaze, Emilija kaže: "Pa baš i nemam. Ja bih volela da sad pođem u školu i da imam neke drugare."