Bezuba zemlja

Ne tako davno u Miloševićevo vreme iz Srbije su u svet često išle fotografije soc-mitingaša čija je najuočljivija osobina bila - krezubost. Tadašnja opozicija, a sadašnja (ali i pređašnja postmiloševićevska) vlast umela je često da zbija šale sa Srbijom bez zuba koja podržava lidera bez morala. Danas, u šestoj godini demokratske vladavine, onoj drugoj Srbiji koja nije šetala po Miloševićevom diktatu, smeši se ne samo još veća krezubost nego i svojevrstan apsurd da zemlja školovanih stomatologa ostane bez - državnih zubara. Skeptici neka zavire u bilo koji dom zdravlja: ustanoviće da nema pacijenata, dok zubari, sestre i tehničari sede besposleni pošto je ljudima državni stomatolog preskup, a oni koji imaju novca odavno imaju privatne zubare.

Prema kalkulacijama upućenih, od januara kada je odlukom zdravstvenih vlasti proglašen državni stomatološki cenovnik, jedan zubar mora da ostvari bruto prihod od najmanje 170 hiljada dinara mesečno da bi primio platu od 26 hiljada dinara. Statistika, međutim, kaže da jedan državni zubar dnevno uradi dve-tri plombe, izvadi zub - dva i nešto protetike; takav obim posla jedva da pokriva utrošak materijala, a gde su još plate za sestru i tehničara, zakup prostora, struja, voda, amortizacija opreme? Sve to, naime, mora da zaradi stomatolog, a da plate pacijenti - izuzev dece, trudnica i urgentnih slučajeva - penzioneri, nezaposleni i zaposleni koji već plaćaju zdravstveni doprinos.

Prema obrazloženju nadležnih, zubarski "dinar" je uveden kao podsticajna mera koja bi narod nesklon stomatološkoj higijeni i zdravlju naterala na preventivne odlaske zubaru i, štaviše, razvila stomatološku kulturu koja bi Srbiju pretvorila u zemlju blistavih osmeha. Plemenita namera, nema sumnje. Problem je, međutim, što u postojećim socioekonomskim uslovima ovo rešenje, koristimo medicinski rečnik, ima dve uočljive kontraindikacije: lažni manjak pacijenata i isto toliko prividni višak zubara. Procenjuje se, naime, da će zbog zaobilaženja državnih ustanova, poslednjih godina i inače prokaženih zbog nedostatka materijala i zastarele opreme, samo u Beogradu hiljadu zubara i njihovih pomoćnika ostati bez posla. Jasno je da oni u postojećim uslovima naprosto nisu u mogućnosti da se ponašaju tržišno, kao što ni njihovi potencijalni pacijenti - oni između 18 i 88 godina - takođe nisu u stanju bezbolno da podnesu taj tržišni šok.

Kako, sa druge strane, Srbija ima vrlo razuđenu privatnu stomatološku praksu u kojoj će se teško naći mesta za predstojeći "višak", zdravstvenim vlastima ne preostaje ništa drugo do da preispitaju svoju zubarsku politiku. Uostalom, potrebne su godine staranja i mnogo novca da se stigne od bezubog do blistavog osmeha.