Trebalo je da učimo od Slovenaca

Petrobart – London je bezmalo dve decenije prisutan na međunarodnom tržištu nafte i derivata, da bi od 2000. godine, u nameri da proširi poslove na region jugoistočne Evrope, otvorio kompaniju i u Srbiji.
Njen prvi i osnovni zadak bio je formiranje distributivne mreže benzinskih stanica, koristeći sa jedne strane domaće resurse, a sa druge iskustva razvijenog tržišta zapadne Evrope.
Rukovođen tom poslovnom strategijom, Petrobart je sklopio ugovor sa jednim od najpoznatijih međunarodnih lanaca benzinskih stanica – AVIA, koji danas u zemljama Evrope ima skoro 3.000 maloprodajnih objekata.
Ono što smatramo da je bitno za ovo tržište jeste ostvarena sinergija postojećeg domaćeg kapitala i inostranog investitora, u ovom slučaju Petrobarta. Mi smo naime, kao Petrobart – London uložili znatna materijalna sredstva u rekonstrukcije preko 30 privatnih benzinskih stanica uključenih za kratko vreme u našu mrežu, sa planom da u ovoj godini taj broj dostigne 40 – u Srbiji, Crnoj Gori i BiH.
Cilj nam je da u 2006. naše pumpe, opremom, proizvodima i uslugama, sa prepoznatljivim AVIA-šopovima, dostignu vrhunske svetske standarde u ovoj oblasti.
Na domaćem tržistu privatni trgovci učestvuju sa više od 50 odsto u ukupnom broju pumpi. To je izuzetan kapital, koji međutim, prema iskustvima zapada, pojedinačno nema izgleda da preživi utakmicu sa nadolazećim multinacionalnim kompanijama. Udruženi, međutim, u sistem sa prepoznatljivim brendom kao što je AVIA, imaju velike šanse i njihova budućnost je sasvim izvesna.
Međutim, u ambijentu u kome smo započeli poslovanje, ovaj napor nije vrednovan na pravi način. Svedoci smo, naime, da u ovoj oblasti ne postoji strategija dugoročnog karaktera.
Primera radi, nekontrolisano je otvoreno tržište za inostrane kompanije koje su neverovatnom brzinom izgradile značajan broj benzinskih stanica, na najatraktivnijim lokacijama, bez ikakve obaveze ulaganja u drugi, za njih manje atraktivan, deo istog tržišta, a to je proizvodnja i prerada sirove nafte u domaćim rafinerijama.
Nešto slično se u Srbiji dogodilo sedamdesetih godina, kada je INA -hrvatska nacionalna kompanija, na bazi privremenih dozvola napravila svoju mrežu u Srbiji. To sada i te kako oseća novi vlasnik Beopetrola, Lukoil kada treba da pristupi rekonstrukciji tih pumpi, bez validne dokumentacije.
Obrnut primer imamo u Sloveniji, gde pre nekoliko godina, naftnom gigantu Šelu nije dozvoljeno da otvara benzinske pumpe samo na autoputevima, već je od njega traženo da prethodno zadovolji i neke druge uslove, koji su važili za domaće distributere.
U takvom ambijentu posluje u Srbiji i kompanija Petrobart, što je rezultiralo neostvarenjem zadatih ciljeva. Naime, Petrobart – AVIA je u 2005. planirala preradu od cca 500 000 MT sirove nafte, a ostvarili smo samo 50 odsto od toga. Razlog : nesprovođenje uredbe o formiranju cena derivata od strane organa koji su inače tu uredbu sami doneli.
Naša kompanija je zbog takvog ponašanja nadležnih imala ne samo umanjen ukupan promet, već i direktan gubitak od preko tri miliona američkih dolara, zbog čega je bila sputana da ispuni planove razvoja AVIA mreže. Preciznu kalkulaciju ovog gubitka smo dostavili nadležnim organima i tražićemo rešenje za pokriće istog.
Uzgred, ukupni gubici, ostvareni kod svih prerađivača sirove nafte u Srbiji, samo iz razloga nepoštovanja uredbe, a u situaciji kada je tržište sirove nafte stalno raslo, iznose cca 150 miliona američkih dolara. Pored ovoga, gubitke je inkasirala i država, jer je ostvaren znatno manji promet tj.prerada, te je po osnovu akciza i poreza i sam budžet bio uskraćen.
Podsećamo i na nestašice derivata u proleće prošle godine i probleme, koje je posebno imao sektor agrara kada je bilo u pitanju snabdevanje dizel gorivom. Nadamo se da se ove godine to neće dogoditi, mada smo već u januaru bili svedoci nastavljanja iste prakse, kada cene derivata nisu pratile novo poskupljenje nafte na svetskom tržištu.
Početni dobri rezultati finansijske konsolidacije državnog naftnog sektora, koji su se ostvarivali posle 2000. godine, ovom politikom nerealnih cena kroz neprimenjivanje uredbe i nepostojanja dugoročne strategije poslovanja na naftnom tržištu, ozbiljno su ugroženi, posebno u poslednje dve godine. To i te kako osećaju međunarodni finansijski akteri-banke, koji posluju na domaćem tržištu.
To je veliki minus kada se u Srbiji ističe i propagira, od strane vlasti, otvorenost i regularnost tržišta za inostrana ulaganja.
Što se tiče modernizacije rafinerija NIS-a, isuviše vremena je izgubljeno, i ne malo para potrošeno na raznorazne “strategije“. Ono što je potrebno uraditi je odavno vrlo dobro poznato stručnim ljudima u NIS naftnoj industriji Srbije, koji su uz pomoć stranih konsultanata izradili vrlo detaljne planove i projekte razvoja. Znači bilo je i pameti i kapitala na domaćem terenu da se urade ne male adaptacije tj. rekonstrukcije koje bi danas dale sasvim drugu sliku naših rafinerija, i koje bi u neminovnu privatizaciju ušle sa mnogo boljom startnom poticijom nego sada.

Kakvi su naši planovi?
Imamo vrlo ambiciozne planove, potencijal i kapital, spremni da unesemo svetske standarde na srpsko tržište nafte i derivata, ali nažalost ne znamo kako da se postavimo u ovoj situaciji. Kao rezultat gore pomenutih kretanja već imamo situaciju u kojoj npr. Beopetrol-Lukoil za 2006. otkazuje godišnju preradu u domaćim rafinerijama i traži uvoz derivata za svoj sistem. Šta će za domaće rafinerije konkretno značiti ovakvo ponašanje, koje će verovatno slediti i drugi prerađivači, možemo samo da naslućujemo.
Verujemo ipak da će kod nadležnih nadvladati ekonomska logika da benzin ne može biti socijalna kategorija, ostvarena na teret nafte privrede. Pokriće i priznavanje realnih troškova proizvodnje (kao npr. svetska cena sirove nafte), mora važiti kako u drugim privrednim granama, tako i u energetici tj. naftnoj privredi.

U obrnutoj situaciji, i laicima je jasno da ni jednom od aktera na domaćem naftnom tržištu neće padati na pamet da radi u korist sopstvenih gubitaka, odnosno prodaje derivate jeftinije nego što ga košta uvezena nafta.
Epilog će biti neminovno štetan po sve – potrošače i privredu, jer na pumpama neće biti dovoljno goriva, po naftne kompanije a posebno prerađivače i trgovce, jer neće ispuniti poslovne planove tj. beležiće i dalje gubitke, i po državu koja će na tako smanjen promet ubirati znatno umanjene iznose po osnovu akcoza i poreza.
Na kraju smatramo da bi redovnije konsultacije nadležnih resora i nosilaca energetskog bilansa, pre svega prerađivača nafte, bila dobrodošla u ovom momentu kada je potrebno zadovoljiti zadatke makroekonomske politike sa jedne strane, kao i ekonomično poslovanje naftne privrede sa druge.